АНОРЕКСИЈА КОД ДЕЦЕ И МЛАДИХ

Анорексија  нервоза – која се често назива и само анорексија  – је поремећај исхране који се карактерише ненормално ниском телесном тежином, интензивним страхом од дебљања и изобличеном перцепцијом тежине. Особе који пате од анорексије придају велику значај контролисању тежине и облика тела, користећи екстремне напоре који имају тенденцију да значајно ометају њихов живот.

Анорексија се најчешће јавља са појавом пубертета или код млађих адолесценткиња, међутим некада је можемо видети и на млађем узрасту, 8 – 11 године.

Не зна се тачан узрок овог поремећаја исхране али се верује да комбинација биолошких, психолошких, породичних и срединских поремећаја доприноси развоју овог проблема.

У покушају да се схвати адолесцентна анорексија, важно је запамтити да је анорексија прогресивни поремећај који се развија. Развој поремећаја иде паралелно са физичким, психолошким и социјалним развојем детета. У стручним текстовима наилазимо да постоји биогенетско семе које укључује склоност ка развоју неуролошких и психолошких фактора ризика за развој анорексије где  даље, околина утиче на сам развој тог семена, где оно доживљава највећу снагу након пубертета.

Дакле, поставља се питање шта узоркује развијање анорексије пре пубертета?

Један од фактора је рана дијета и изговори за здраву исхрану.  Како дете од 9 година дође до идеје да држи дијету а да није чак ни дебело? Под утицајем притиска вршњака, медија, чак и због учествовања у одређеним спортовима који наглашавају одређени облик тела, више тинејџера је без проблема сколон да проба дијету. Једно истраживање показало је да се више од 80 процената десетогодишњака плаши да буде дебело, а 35-57 процената девојчица у тинејџерском добу укључује опасна понашања у исхрани, као што је “здрава исхрана”, неопрезан пост, употребу таблета, злоупотребу лаксатива и друго.

Када испитујете дете за које сумњате да има овај проблем најчешћи одговори на питање како је све почело јесу „Само сам хтела да смршам неколико килограма“ или „Само желим да једем здраву храну“. Велики је број деце који жели да смрша али не уђу сви у анорексично понашање. Међутим, ране дијете са комбинацијом осталих фактора можемо сматратити фактором ризика за анорексију.

Поред раних дијета имамо и, такозвану, здраву исхрану. Довољно је неколико образовних програма о нездравом начину исхране који би могли бити окидачи у размишљању код деце која су у ризику од анорексије. “Шта је тако лоше у избацивању нездраве хране?” – питање које вам увек поставе. Већна ове деце често верује у то да оно што раде је исправно и увек имају аргумент о здравој исхрани, усредсређују се на детаље (не једу нездраву храну) и из вида губе целокупну слику свог здравља. Склони су црно – белом размишљању, храна је или лоша или добра, “што бих јела лошу храну?”. Поред избацивања, по њиховом систему, нездраве хране, паралелно се развија и анксиозност праћена размишљањем “шта ако се угојим?”, “шта ако од ове хране постанем дебела?”. Тада, најчешће почиње претрага на интернету, памте се калорије јела, нутритивни садржај скоро сваке хране која је детету доступна. Листа нездраве хране расте како се број калорија хране коју стално конзумирају смањује. Ако поједу нешто више од планираног, осећају изражену кривицу и страх од могућег гојења што додатно отежава опоравак младе особе.

Лечење

Зависно од више фактора, лечење се може третирати хоспитализацијом, диспанзерски, медикаментом и психотерапијом као и породичним саветовањем.

Друштвена одговорност

Многи програми који желе да едукују о ризицима преједања и гојазности могу бити контраефикасни ако подстичу страх од јела „нездраве“ хране и / или пропусте прилику да се позову на компоненте  живљења здравог, уравнотеженог начина живота. За дете које би могло имати предиспозицију за  развој поремећаја у исхрани, као што је анорексија, представљање ових информација може бити окидач сам по себи. Особа која то ради неопходно је да буде едукована и о анорексији, јер је анорексија та која много више утиче на скраћивање животног века младе особе него, рецимо, компулзивно преједање.

на блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк

Извор Центар за дечију психологију

Деца и технологија: како ограничити време испред екрана?

Већини деце у данашње време омиљена играчка је паметни мобилни телефон, таблет или рачунар. Доказано је да прекомерна употреба екрана, посебно када је то случај пре пете године живота, код одређеног броја деце доводи до зависности, мањка енергије и креативности, дефицита социјалних вештина, као и до проблема са физичким здрављем (као што су, на пример, крива кичма, проблеми са видом, гојазност). Међутим, чињеница је да смо на неки начин сви у свакодневном животу и комуникацији усмерени на технологију и да нам је дигитална писменост неопходна. Школски програми су, такође, конципирани тако да, на пример, кроз разне пројекте мотивишу децу да претражују Интернет и на тај начин долазе до потребних информација. Познавање технологије је, дакле, битно и за академско постигнуће.

Како онда наћи средину? Колико времена испред екрана се неће негативно одразити на раст и развој детета?

Можемо да истакнемо да то првенствено зависи од самог садржаја ком ће се дете посветити. Када је, на пример, у питању едукативни садржај – дете припрема презентацију свог рада за неки предмет и одлучило је да за то одвоји два дана по 2-3 сата – у реду је не ограничавати га у томе. Наравно, препоручљиво је правити паузе како би се одмориле очи и протегли мишићи. Било би, такође, добро да дете у том контексту усмеравате и на писану литературу и књиге које може пронаћи у библиотеци. Уколико је, с друге стране, дете у стању да сваког дана проведе сате гледајући јутјубере или играјући видео игрице, притом запостављајући своје обавезе, неопходно је увести правила и ограничења. Битно је, дакле, направити баланс и постићи умереност, те увек проценити које су користи, а које штете од онога што дете ради. Увек се питајте ово и пре него што детету дате мобилни телефон у руке са циљем да му окупира пажњу како бисте ви имали времена за себе. Уместо тога, помозите му да научи да се игра са правим играчкама.

Неке опште препоруке би биле:

– за децу млађу од 2 године: посветити минимално времена гледању телевизије и испред екрана генерално;

– за децу предшколског узаста: максимум сат времена дневно, најбоље за гледање цртанаих филмова намењених за овај узраст или слушање дечијих песмица;

– за децу од 6 до 8 година: сат времена дневно, такође цртаћа и слушања дечијих песмица, а у реду је увести и неке игрице, најбоље „мозгалице“;

– за децу старију од 8 година: до 2 сата дневно, уз контролу садржаја.

У тинејџерском периоду, уколико приметите да се ваше дете интересује за програмирање, дизајн или нешто слично немојте паничити ако прекорачи дозвољено време – вероватно ће кроз пар година то бити његово занимање. Битно је само да због тога не трпе друге обавезе и друштвени живот. Са сазревањем и дете само развија самодисциплину, дефинише своја интересовања, те уколико није неодговорно треба му дати слободу да управља својим временома.

Како би се, с једне стране, умањили потенцијални ризици, а, с друге, максимално извукли бенефити које пружа технологија, потрудите се да следеће предлоге спроводите у дело.

1) “Забрањена зона“. Уведите правило и јасно дефинишите у којим ситуацијама је у потпуности забрањено имати екран испред себе – на пример за време оброка, пред спавање, док се учи нешто за шта није потребно служити се Интернетом, када дођу гости или се иде у госте, док се возите аутом. Такође, можете увести правило да се мобилни телефон, таблет и рачунар користе само у дневном боравку.

2) Постављање ограничења. Уведите правило да се мобилни телефон, таблет или рачунар, када се користе у слободно веме (не за школске потребе), користе максимално 1-2 сата дневно. Такође је препорука да се ово сматра привилегијом, односно да се време продужи до 2 сата дневно као награда за добро понашање, неки успех и слично, или да се скрати, па чак на одређено време и у потпуности укине, као казна за неприхватљиво понашање.

3) Постављање приоритета. Време испред екрана не треба да буде приоритет у односу на учење, дружење са вршњацима, физичку активност, кућне обавезе. Када се испуне ове ставке следи време испред екрана као награда.

4) Заједничке активности. Пронађите које то игрице можете да играте или које видео садржаје да пратите заједно са својим дететом. То може повољно утицати на ваш однос, блискост и комуникацију.

5) Друштвене мреже. Контролишите шта дете дели на друштвеним мрежама и скрените му пажњу уколико приметите да дели превише информација (адресу, број телефона) и/или поставља неприкладан садржај и фотографије. Увек објасните зашто то није прихватљиво. Препорука је да деца не отварају налоге на друштвеним мрежама (као што су Фацебоок, Инстаграм, ТикТок) пре 15. године живота.

6) Контрола садржаја. Контролишите шта дете гледа на Интернету. У складу са тим такође можете да поставите правила – рецимо да је забрањен садржај који промовише насиље, у ком се претерано псује, и слично. Уместо тога предложите детету садржај који има неку едукативну црту. Под овим не мислимо да дете треба држати „под стакленим звоном“. Напротив, потребно је да дете стиче социјални имунитет и, донекле, да буде у току са оним што већина вршњака прати, али ако се заинтересује да прати неког јутјубера који пласира неприкладан садржај подстичите код детета критичко размишљање – шта му се ту допада и због чега, шта му се не допада и због чега, да ли би нешто друго могло да буде прикладније, какво је ваше мишљење о том садржају и због чега.

7) Властити пример. Да би дете знало што боље и квалитетније да управља својим временом било би добро да од вас научи како се то ради. Уколико ви сами доста времена током дана проводите гледајући у екран, на друштвеним мрежама, занемарујете своје обавезе и заједничко време са породицом, немојте очекивати да ће ваше дете радити супротно – ви сте нејгов узор.

на блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк

Извор: Вашпсихолог.цом

Очекиване емоције током мере социјалног дистанцирања

Човек је социјално биће. Када говоримо о једној личности, да бисмо је што боље разумели и упознали, увек је потребно у обзир узимати социјални контекст у ком расте, развија се и сазрева. Човек одувек има потребу да припада одређеним групама и то чини његов социјални идентитет. Суочавајући се са пандемијом, наишли смо и на меру социјалног дистанцирања која многим људима тешко пада и праћена је непријатним емоцијама. Одређене негативне, па и нездраве емоције и понашања саставни су део скоро сваке адаптације на нешто ново, несвакидашње, другачије од оног на шта смо навикли. Оне су присутне, рецимо, при пресељењу у нови град ради студирања, приликом привикавања на ново радно место, након раскида партнерског односа или развода, након смрти блиске особе. Слично је и са тренутном ситуацијом са којом се бори читав свет.

У наставку текста, прочитајте које је то емоције и реакције очекивано имати приликом адаптације на меру социјалног дистанцирања.

Страх и анксиозност. Сасвим је у реду бити уплашен и забринут по питању могућности заражавања корона вирусом, како нас самих, тако и нама блиских особа. То су, заправо, емоције које нас и чувају, чине да будемо опрезни, друштвено одговорни и да поштујемо све прописане мере. Када смо свесни да предузимамо све што је у нашој контроли како бисмо деловали превентивно и штитили себе и своје ближње, тиме се у значајној мери дистанцирамо према блокирајућим, преплављујућим нивоима ових осећања. Ако дође до тога да Вас преплаве ове емоције, након што их освестите можете их и записати. С једне стране, оне тако губе на интензитету, а, с друге, долази до тога да рационални део ума постаје доминантан. Препорука је и ограничити време које проводимо излажући се информацијама из медија о епидемији, примењивати технике релаксације, правити структуру дана. Детаљније о анксиозности поводом корона вируса прочитајте овде.

Депресивност. Добро расположење се често повезује са лепим временом, односно са Сунцем и витамином Д који се под његовим утицајем ствара у нашем телу. Трудите се да, када је сунчан дан, већи део дана проведете у свом дворишту или на тераси. Ако немате ниједну од ових могућности, консултујте се са својим лекаром опште праксе о суплементирању витамина Д. Такође, можете направити листу ствари које Вам изазивају осећај пријатности, рецимо музика, кување, кућни тренинг, топла купка, те предузети нешто од наведеног када Вас обузме депресивност.

Усамљеност. Иако смо сви већ свесни да је социјално дистанцирање тренутно једини адекватан одговор на корона вирус и да је у сврху вишег циља, нормално је осећати и усамљеност, нарочито уколико смо дистанцирани од блиских особа. Технологија нам, свакако, у одређеној мери олакшава ситуацију, и сада је право време да покаже своју позитивну страну. Одржавајте контакте са пријатељима, рођацима, партнером путем видео позива, истовременог гледања филмова и серија, заједничког играња игрица.

Безвољност и досада. Прилично изненада, као гром из ведра неба, свакодневни ритам и устаљена рутина великог броја људи су промењени. Ради се од куће, многи су и изгубили посао, деца имају часове преко ТВ програма, студенти прате онлине предавања, неизвесност је код свих присутна. Иако можда имамо и више времена него иначе за много тога, у ситуацији сталне стрепње и неизвесности сасвим је очекивано да немамо вољу ни за шта или да нам буде досадно. Ако се овако осећате, можете рецимо да направите листу ствари које сте дуго желели да урадите, а нисте имали времена од других обавеза. На овај начин ћете поставити себи циљеве – да прочитате књигу коју сте давно почели а никако да завршите, да одгледате све сезоне серије коју никако да почнете јер има пуно епизода, да средите ормаре и баците старе, непотребне ствари и слично.

Бес и фрустрација. Промена дневне рутине може довести и до ових осећања. Као и страх, и оне се природно активирају када се осећамо угрожено, као и када немамо могућност да на адекватан начин задовољимо своје потребе. Окидач могу бити празни рафови у продавницама, као и дуге колоне испред њих, затим када видимо да неко не поштује мере и угрожава како своју, тако и нашу безбедност, затим то што нам недостају блиске особе, чланови породице, партнер, пријатељи, и слично. И ова осећања ћемо делимично предупредити уколико будемо одржавали контакте са најмилијима који нису крај нас, као и тако што ћемо освешћивати шта је у нашој контроли, на шта можемо утицати, а на шта не, као и да ће све ово проћи.

Добро расположење. Не треба да заборавимо да поменемо и оне особе које се, заправо, добро осећају, а можда и питају: ,,Шта није у реду са мном кад ми све ово у ствари прија?’’. За одређени број људи овај период је предах од свакодневног стреса, од многобројних обавеза, од ходања по ивици синдрома изгарања. Ову ситуацију могу доживљавати као дуго очекивани одмор, и то је сасвим у реду (наравно, ако се поштују прописане мере о социјалном дистанцирању!). И у овом случају сувишно је да кривите себе због тога што вам прија да се наспавате, да имате мање посла и више времена за себе и своју породицу. Трудите се да га и што квалитетније могуће искористите. Такође, и интровертне личности имају способност да прилично добро поднесу тренутно стање.

на блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк

Извор: Вашпсихолог.цом

Још један разлог да оптимисти буду оптимистични

Оптимизам се повезује са изузетном дуговечношћу, показују резултати једног истраживања које је трајало 30 година.

Оптимистични људи ће живети дуже него песимисти, показује једна студија која је скоро објављена. Ово истраживање идентификује јаку корелацију (али не и узрочност) између оптимизма и “изузетне дуговечности”, а која је дефинисана као живљење преко 85 године старости.


Да ли сматрате да сте оптимиста? Генерално, оптимисти гледају ствари са ведрије стране и имају позитивна очекивања у погледу будућности. На жалост, једна студија је показала да су многи у Америци песимистични и да осећају “дубок бес који кључа”. И поред општег задовољства у погледу економије, већина њих је изразила песимизам у вези будућности САД-а као земље и будућих генерација.

Међутим, оптимизам је могуће донекле научити. У књизи Пут атлете, аутор пише:

“Можете да научите да будете оптимистични тако што ћете преузети ту животну перспективу. Можете да одлучите да ће од сада то бити ваша перспектива. Без обзира да ли сте бесни или негативни, можете бити сигурни да то није само ваше тренутно стање ума, него и добро устаљена навика. Мисли путују неуралним ауто-путевима у вашем мозгу, тако што иду оним путевима који су највише коришћени. Ако донесете одлуку да видите чашу као полупуну, можете поново направити нове неуралне мреже у мозгу, које ће вас више водити ка оптимистичном погледу на живот.”

анксиозност, депресија, психотерапија, психотерапија онлине, песимизам, оптимизам
Истраживања показују да је оптимизам могуће научити, а да се самим чином учења, мењају и неуралне мреже у мозгу.
Постоји много доказа да је одлука да ли ћете заузети оптимистичну или песимистичну перспективу у пољу ваше контроле. Најновије истраживање из 2019. године управо то показује—оптимизам који је повезан са изузетном дуговечношћу је такође и извор мотивације. И код мушкараца и код жена, истраживачи су нашли снажну везу између оптимизма и дуговечности.

Ово истраживање је обухватило преко 70 000 учесника, који су попуњавали упитник који је мерио нивое оптимизма, опште здравље, као и животне навике, као што су пушење, употреба алкохола и исхрана. Један од циљева истраживања је био да укаже на специфичне психосоцијалне факторе који промовишу психолошку отпорност током животног века. Неки од учесника су били праћени скоро 30 година.

А како су истраживачи мерили оптимизам? Они су користили инструменте који се зову Лифе Ориентатион Тест-Ревисед и Ревисед Оптимисм-Песимисм Сцале. Просечно су оптимистични мушкарци и жене имали од 11 до 15 процената дужи животни век, а вероватноћа да достигну 85 година старости је била за 50-70 процената већа за оптимистичније људе. Ове статистичке мере узимају у озбир демографске разлике и животне навике. Када су оне узете у обзир, мушкарци и жене који су највише били оптимистични су за 14.9 процената имали дужи животни век од оних који су били мање оптимистични.

“Док су истраживачи идентификовали многе факторе ризика за болести и прерану смрт, ми мало знамо о психосоцијалним факторима који промовишу здраво старење”, написала је истраживачица Лењина Лее. “Ово истраживање је веома значајно за јавно здравље, јер сугерише да је оптимизам психосоцијални ресурс који може да продужи животни век. Интересантно, оптимизам може да се модификује и усваја код појединаца, применом једноставних техника или током психотерапије”.

Као што је напоменуто, истраживање показује повезаности из којих се не може закључити да оптимизам узрокује изузетну дуговечност. Питање од милион долара остаје: Зашто је оптимизам повезан са невероватном дуговечношћу?

“Друга истраживања показују да оптимистичнији људи могу да боље регулишу своје емоције и понашање, као и да ефикасније превазиђу тешкоће и стрес”, каже аутор Лаура Кубзанскy са Харварда (Харвард Т. Х. Цхан Сцхоол оф Публиц Хеалтх).

“Истраживања разлога зашто оптимизам је толико важан тек предстоје, али веза између оптимизма и здравља је све видљивија”, каже аутор Францине Гродстеин. Гродстеин каже и да “пошто истраживања сугеришу да је оптимизам могуће модификовати и научити, онда учење тих стратегија је важан циљ за промовисање дуговечности”.

извор: Psichology today

прилагодио и поставио на блоггер психолог школе Милош Ћулибрк

Који је лек за анксиозност?

Који је лек за анксиозност?

„Шта ми се то дешава?!“ – прва мисао која ти пролеће кроз главу. Покушаваш да удахнеш ваздух али он је тако тежак, нема кисеоника. Удишеш у празно, плућа ти се скупљају, уста ти се суше. Знојиш се, хладни и топли таласи зноја те преплављују. Одећа ти је толико тесна, дави те, стеже око врата. Хиљаду непријатних мисли ти пролази кроз главу, не можеш да их зауставиш. Преплављен си, обавијен црнилом.

Да ли Вам је познат овај осећај? Уколико је одговор потврдан, на правом сте месту.

анџиетyАнксиозност и напади панике су јако честа појава, нарочито међу младим људима. Када се младој особи деси овако нешто, прва реакција је најчешће престрављеност. Стање у ком немамо контролу над собом је поражавајуће, преплављујуће језиво. Многи своје проблеме са анксиозношћу покушавају да реше уз помоћ лекова, али на тај начин се обично проблем само „замаскира“ и, најчешће, пре или касније „избије на површину“. Наравно, када је у питању тежи облик анксиозности, лекови јесу потребни, иако ни тада они суштински не решавају проблем, већ само стабилизују наше психичко стање како бисмо могли да кренемо на психотерапију. Оно што ја желим да Вам пренесем овим чланком јесте следеће: ЈЕДИНИ ЕФИКАСНИ ЛЕК ПРОТИВ АНКСИОЗНОСТИ НАЛАЗИ СЕ У ВАМА САМИМА.

Да ли Вам ово звучи превише идеалистично? Многима се вероватно чини да је немогуће снагом своје воље изборити се са овим проблемом. Наравно, свака анксиозност има свој узрок постојања, и јако је важно бавити се њоме и њеним узроцима уколико Вас омета у свакодневном функционисању. Да бисте је „сасекли у корену“, најбоље је да се обратите психотерапеуту и да уз његову помоћ покушате да разумете зашто се анксиозност уселила баш у Ваш психички простор. Али, чак и у психотерапији, Ви сте тај који самом себи највише помаже.

Како помоћи самом себи?

 -Сваки проблем од нас захтева да се боримо. Сваки проблем је ту са разлогом – да бисмо из њега нешто научили. Најпре се запитајте: Шта ја треба да научим од своје анксиозности? Одговор на ово питање сигурно знате, а једино што Вам треба су стрпљење док за њим трагате, и отворено срце да га прихватите.


- Даље, било би добро формирати групу за подршку. Људи који ће ову групу сачињавати треба да буду људи у које имате потпуно поверење, и које можете да назовете у било које доба дана или ноћи, и који могу да Вам пруже искрен, подржавајући загрљај и пар речи утехе. Није пожељно да ову групу сачињавају родитељи, јер су они обично и сами анксиозни када њихова деца имају било какав проблем. Најчешће није пожељно ни то да у ову групу уђу сестра или брат, као ни дечко или девојка, осим у случају да сте заиста сигурни да ћете од њих добити потребну подршку. Најбоље би било да групу за подршку чине Ваши прави пријатељи. Увек када Вам је лоше, најпре назовите неког из Ваше групе за подршку. Испричајте му како се осећате, нека Вас загрли и буде са Вама док сте анксиозни.

 - Поједите нешто слатко! Најбоље је да увек имате при руци неку чоколадицу и флашу воде, како бисте се освежили. Можда Вам је само пао шећер...
- Уколико се бура у Вама не стишава, узмите папир и оловку и пишите. Ово није уобичајени начин писања! Треба да пустите руку да сама пише оно што јој Ваша подсвест диктира. Дакле, само почните да пишете. Немојте размишљати како ћете нешто написати, нити зашто то пишете. Опишите како се осећате, без „увијања“. Пишите док Вам се ум не испразни, а рука почне да Вас боли. Пишите све до момента кад више стварно немате шта да напишете. Када тако уобличите Вашу анксиозност, и дате јој материјални облик, видећете како она и није тако страшна. Када је сагледате на папиру, и прочитате шта сте написали, осетићете огромно растерећење.
- Уколико анксиозност и даље букти у Вама, покушајте да се умирите на следећи начин. Пребаците фокус ка спољашњости. Погледајте собу у којој се налазите. Најбоље би било да пребаците фокус на неко друго живо биће, попут собне биљке. Приђите биљци и почните активно да је посматрате, загледајући се у текстуру њених листова, у њене боје... Почните наглас да говорите како она изгледа. Додирните је, допустите себи да осетите њен живот. Такође, почните наглас да набрајате све лепе ствари које чине Ваш живот, имена Ваших најдражих, лепа искуства са њима. Сетите се нечега што Вас смирује и покушајте да осетите тај мир. Можда је то летње јутро поред мора, или укус освежавајуће изворске воде у шуми, или можда шетња парком са најбољим пријатељем.
 - Будите Сада и Овде. Ако Вас мисли вуку предалеко у будућност, вратите се у садашњи тренутак и место. Не размишљајте о будућности, већ се фокусирајте на садашњост. Живот је оно што се дешава Сада.
- Будите свесни да је период анксиозности или панике краткотрајан, да ће престати у року од неколико минута до пола сата. Проћи ће, то је оно у шта треба да будете сигурни. Прихватите страх, и страх ће проћи.
- Бавите се физичком активношћу! То је одличан „инстант“ лек. Изаберите спорт који Вам највише прија и почните са тренирањем. Без обзира да ли изаберете фудбал, кошарку, латиноамеричке плесове, јогу или аикидо, бављење физичком активношћу ће Вас ојачати како физички, тако и психички, па можда и духовно.
балонцици

Свакако није лако борити се са анксиозношћу. Будите спремни за борбу, али посматрајте је као авантуру и изазов. Узмите мач и штит у руке и храбро крените напред. Анксиозност јесте често преплављујућа, али она не доноси никакву реалну опасност. Може се преживети, може се преобликовати у нешто позитивно и лепо. Често ће се анксиозност враћати, куцати Вам на врата таман кад помислите да је заувек нестала. Нека Вас то не обесхрабри. У реду је да се плашимо и да бринемо. У реду је и да понекад изгубимо контролу. Али, ма колико све изгледало престрашно када смо анксиозни, треба да знамо да је јутро увек паметније од ноћи, и да ће анксиозност убрзо престати.

Нешто у шта ја дубоко верујем јесте то да нам живот никада не доноси више од онога што можемо да поднесемо. Сваки проблем је нова животна лекција. Стисните зубе, устаните када паднете, и свет ће бити Ваш! :)


Извор: психолошко саветовалиште причајмо о томе

На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк

Терапијска моћ игре

Терапијска моћ игре

У музејима широм света могу се видети играчке које датирају из врло старих времена, чак и до неколико хиљада година пре наше ере. Дечија игра је заједничка појава за све познате културе.

Истраживања су показала да деца спонатано користе игру као средство решавања унутрашњих конфликата и проблема са којима се срећу. Путем игре, она овладавају вештинама важним за живот у заједници. Игра је и важно средство комуникације пре него што у потпуности овладају језиком. Посматрати енергију којом је дете унесено у игру и важност коју придаје својим ликовима значи привилегију посматрања његовог унутрашњег света на најспонтанији и најотворенији начин.



Психотерапеути су давно схватили важност игре за дечији развој, те су разрадили методе у којима се игра користи као терапијско средство. Рани психоаналитичари су дечију игру посматрали као аналогију слободним асоцијацијама код одраслих које откривају важне садржаје из нашег унутрашњег света.  Данас постоји терапија игром, најчешће употребљавана у раду са децом, у којој се на структурисани начин користе елементи игре у циљу психодијагностике и решавања проблема код мале деце.

Замислите ситуацију у којој дете почиње да долази нерасположено из вртића. Не уме, није расположено да објашњава или га нико не пита шта се дешава и шта га мучи. Одлази у собу, поставља лутке око себе и почиње… Једна лутка „каже“: „Опет ниси појела све што је било за ручак! Ти си неваљала девојчица! Срам те било, видиш како сви остали слушају, само се ти инатиш и плачеш! Сад ћеш у ћошак…“ Родитељ ће из такве ситуације моћи да дође до многих закључака – није потребно да буде психотерапеут да би схватио шта се дешава.

Није свака дечија игра састављена од онога што мучи дете. Игра често укључује и елементе фантазије, па тако кроз играње деца испробавају и уче различите улоге које их чекају кад порасту: да буду важне фигуре, вође, да брину о другима, да спашавају свет, да излазе на крај са различитим ситуацијама у којима ће се тек наћи… Тај аспект игре се такође користи у терапијске сврхе, па се детету могу понудити другачији начини реаговања, разумавања и подршке од оних који су му познати.

Формални контекст терапије игром подразумева просторију са великим бројем посебно погодних играчака које представљају људе и животиње, куће, затим табле, бојице и папире за цртање, пластелин… Дечији терапеут уводи дете у такву собу, пријатну и пријатељску, и упознаје га са играчкама, а затим прати дете у активностима које је само изабрало. Дете обично спонатано уводи и терапеута у своју игру, нудећи му одређене улоге које треба да преузме. На пример, дете је учитељица, а терапеут ученик, или дете је тата, а терапеут син. Дете је редитељ сцене у којима су играчке главни глумци, а може да се каже да је таква представа прављена по „стварним догађајима“, то јест, да сличност са реалним животом није случајна. Посматрањем спонатаног понашања детата и мењањем разних елемената своје улоге, терапеут добија прилику да комуницира са дететом на начин који је за дете најприроднији и најразумљивији.

Током времена су осмишљаване различите форме: терапија у песку – у којој се минијатурне фигурице налазе у кутији са песком у којој се одигравају различите сцене, терапија са плишаним медама (теддy беар тхерапy у којој се група плишаних медведа користи за одигравање и враћања осећаја сигурности и топлине; терапија причањем прича (сторyтеллинг тхерапy) – у којој се кроз форму прича и бајки за децу осмишљавају и разрађују различити сценарији у сарадњи са дететом. Дечији психолог Борис Левинсон је случајно приметио, радећи са децом која су имала проблеме у комуникацији, да су сеансе са децом биле много продуктивније када им је присуствовао његов пас. Иако је његова идеја неславно прошла – наводно су га колеге иронично питале колики проценат хонорара даје псу – данас је уобичајено да се терапијске животиње попут паса, делфина и коња користе као додатни елемент у терапији игром (анимал ассистед плаy тхерапy).

Како игра није резервисана само за децу, тако се и неке форме психотерапија игром користе и у раду са адолесцентима и одраслима. Искуство је показало да је ово корисно на више начина – особа се повезује са својим доживљајима и осећањима из раног детињства и са својим унутрашњим дететом, како оним повређеним и тужним, тако и оним спонтаним и енергичним. То јој даје прилику да се присети и повеже са некадашњим осећањима сигурности и несигурности, да им приступи из нове перспективе, да спонтаније и коначно слободније одигра те доживљаје и осмисли неконвенционалнија решења, овог пута без страха од последица.

Показујући и конкретизујући свој проблем уз помоћ фигурица у песку, особа лакше може да га сагледа са дистанце, да „испроба“ другачије поставке, да испољи осећања – на пример, уклањањем фигурице која представља непожељан елемент. Радећи на проблему негде изван себе, мање се осећамо угрожено и отворенији смо за другачије приступе решењу. Фокусирани на „сада и овде“ ситуацију, нисмо преплављени негативним емоцијама као што бисмо били да о проблемима причамо директно, те олакшано приступамо сопственим капацитетима које смо склони да заборавимо када смо превише узнемирени.

Недавно се појавила вест да је управа једног ланца хотела намењеног углавном пословним људима одлучила да спроведе анкету међу гостима пошто је у објектима пронађено чак 75 хиљада заборављених плишаних меда. Имајући у виду ко су клијенти, наводно се дошло до невероватног податка – да 35 посто одраслих Британаца спава са својим плишаним медама, то јест да су медведићи сапутници на пословним путовањима. Можда после овог податка мање чуди постојање нове форме теддy беар терапије за одрасле. Искуство бројних терапуета је показало да се, повезујући се са сопственим унутрашњим дететом и осећајем сигурности и топлине које повезујемо са детињством, лакше ослобађамо стреса и мирније спавамо.

Посматрано кроз еволутивну перспективу, ова теза има смисла. Људи су социјална бића и од тренутка рођења су усмерени на друге и контакт са њима – присетите се афективног везивања. Спавајући са плишаним медом, имамо нешто – или симболичког „неког“ – поред себе: неосуђујуће, подржавајуће, мекано и топло, што нам даје осећај сигурности и припадања.

Код одраслих, многе функције које смо као деца обављали се интернализују, преносимо их у себе, у свој ментални свет, па се исто дешава и са игром. Уместо да глумимо супер-хероја, замишљамо себе као велике и важне. Неструктурисана игра је слична унутрашњем свету фантазије који је повезан са креативном функцијом. Играјући се ослобађамо унутрашњи процес креативности, лабавијих тумачења и оригиналних приступа стварности.

Колега ми је недавни испричао како се на једном дечијем рођендану заинтересовао за аутиће на даљинско управљање да би убрзо схватио да је окружен нестрпљивим погледима деце којој је „заузео“ играчке и, помало растужен, вратио им аутиће. Уместо да тражимо изговоре дечијих рођендана како бисмо се играли, можда је боље ископати заборављеног меду из старих кутија када нам следећи пут буде потребно емпатично присуство или „шапа за плакање“. Меда и дете су снажан двојац. И немојте нехајно одшетати до лопте на излету, појурите за њом као да од тога зависи опстанак света и разумећете зашто сте некада свет доживљавали тако изазовним и занимљивим

извор: епсихотерапија

На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк

Бурноут синдром/ Синдром изгарања

Током прошлог века убрзани развој технологије је навео стручњаке на бављење темом потенцијалног вишка слободног времена, јер се очекивало да ће процес аутоматизације довести до скраћења радне недеље и постављало се питање како ће и да ли ће доколица имати  негативне последице по функционисање појединца и његово ментално здравље. Међутим, насупрот очекивањима, иако је технолошки напредак олакшао и убрзао свакодневне радне активности, иако се продуктивност повећала, радна недеља се није скратила, чак супротно, број радних сати током недеље је значајно повећан. Очекивало би се да су они на највишим позицијама поштеђени оваквог темпа, да ће им висока позиција и финансијске бенефиције које је прате обезбедити лагодније функционисање, међутим то се није десило, менаџери, генерални менаџери такође проводе сате и сате прековремено на послу, викенде проводе радећи, одустају од годишњих одмора, јер се увек појави неки нови битан појекат који је потребно урадити, посао који је потребно довршити и томе слично. Аналитичари овакве промене, преокупираност  послом, живљење на послу и кроз посао, објашњавају на различите начине, високом радном етиком, дефинисањем себе кроз посао тј. вредновањем себе кроз успех и постигнуће,  потрошачком свешћу и другим аргументима.

Бурноут синдром

Међутим, шта год био повод и разлог, потребно је обратити пажњу на последице, које су на жалост негативне и по физичко и по ментално здравље појединца.  Кад се на поменуто надовежу и социо- економске промене са којима се последњих  година наше друштво суочава, прелазак компанија из друштвеног у приватни сектор, промена динамике рада, увећање обима посла, све више одговорности које посао намеће, а мање сигурности у радну позицију, незадовољство радним местом, зарадом на послу, уопште несигурност егзистенције јасно је да се незадовољство и ниво стреса код највећег процента радно активних особа значајно повећава. Незадовољство и стрес који се пролонгирају и интензивирају могу довести до синдрома изгарања тј. бурноут синдром, појма који се све чешће помиње и у нашој средини.

Шта је бурноут?
Бурноут синдром је стање менталне, емоционалне и физичке испцрпљености које је проузроковано дуготрајним и интензивним стресом.  У тим тренуцима особа осећа да не може да изађе на крај са константним захтевима који јој се намећу. Бурноут црпи енергију особе и умањује њену продуктивност, доводи до осећања беспомоћности, безвољности, озлојеђености и на крају, потпуне исцрпљености.  Наравно, свима се дешава да се понекад овако осећају, али када се такво стање пролонгира, вероватно је у питању бурноут.

Како препознати бурноут?
Уколико мислите да је сваки дан лош дан, ако сте исцрпљени највећи део времена, уколико бригу око куће или посла доживљавате као бесмислено распиње енергије, ако сматрате да највећи део времена проводите обављајући активности које су досадне и оптерећујуће, врло вероватно је да сте на путу сте ка бурноут-у.

Треба разликовати умор од синдром изгарања. Умор је пролазно, реверзибилно психофизичко стање слабијег функционисања организма које је последица дужег и/или напорног рада. Он може бити претежно физички или интелектуални у зависности од тога коју је активност особа обављала. Након адекватног одмора, умор нестаје, док се код синдрома изгарања то не дешава. Такође је важно направити разлику између стреса и бурноут-а, иако синдром изгарања може бити последица стреса, не води свака стресна реакција у синдром изгарања.  Стрес настаје када се појединац суочава са захтевима са којима не може или не уме да изађе на крај у датом тренутку, међутим ипак је врло ангажован да реши проблематичну ситуацију, има наду да ће се ствари променити на боље и да ће се боље осећати, а када успостави контролу над оним што му се актуелно дешава, што га у датом тренутку преплављује, особа се стабилизује. С друге стране, бурноут подразумева да особа не види перспективу да ће се било шта на боље променити, осећа се беспомоћно и одустаје од било каквог ангажовања. Стрес најчешће води у анксиозност, док бурноут може одвести у депресију. Још једна значајна разлика је да појединац најчешће зна да је под стресом, али да врло често није свестан да иде путем изгарања.

Како настаје бурноут?
Поменуто је да синдром изгарања у највећој мери има везе са стресом који особа доживљава у односу на посао који обавља, без обзира који је посао у питању, било да проводи 10, 12х у канцеларији или да се бави домаћинством, суштина је у доживљеној преплављеношћу послом и доживљањем бесмисла у вези са њим. Такође треба имати у виду да нису само обавезе у уској вези са синдромом изгарања, већ и одређене црте личности (нпр. перфекционизам,  песимистички поглед на свет, изражен захтев за контролом, компететивност….).

Како се бурноут манифестује?
Синдром изгарања се манифестује на физичком, емотивном и плану понашања. Најчешћи физички симптоми су хронични умор, исцрпљеност, проблеми са имунитетом, честе прехладе, главобоље, болови у мишићима, проблеми са апетитом, проблеми са спавањем итд. Емоционални симптоми који карактеришу синдром изгарања сусамообезвређивање, осећај беспомоћности, безнадежности, губитак интересовања и мотивације,  емоционална празнина, осећај губитка животног смисла, апатија, осећај изолованости, анксиозност, осећај туге и беспомоћности… На плану понашања се јавља повлачење од других особа, улазак у конфликте са њима, прокрастинација тј. константно одлагање обавеза, занемаривање радних обавеза, породични  проблеми, проблеми у вези и слично.

Превенција синдрома изгарања

успорите, обезбедите себи време за одмор
започните дан са релаксирајућим ритуалима (полако попите чај или кафу, прочитајте нешто што вам прија, слушајте музику, вежбајте…)
развите здраве навике у исхрани, бавите се физичким активностима, водите рачуна о хигијени спавања
обогатите свој емотивни и социјални живот, интензивирајте односе са партнером, породицом и пријатељима
поставите границе, научите да кажете не, немојте по сваку цену, на своју штету, излазити другима у сусрет
одустаните од дефинисања себе кроз посао, не вреднујте се кроз новац и успех
направите селекцију обавеза и листу приоритета
одморите се од технике (искључите мобилни телефон, угасите лаптоп)
одвојите време за себе и бављење активностима које вам пријају
не одричите се слободних дана, викенда, годишњег одмора
научите и примењујте технике стрес менаџмента
обратите се на време психологу
Имајте у виду да је бурноут знак да у вашем животу нешто погрешно функционише. Размислите шта је у питању, преиспитајте своје циљеве, запитајте се шта је оно што вам недостаје. Бурноут може бити шанса да откријете нове облике функционисања који ће ваш живот учинити квалитетнијим. Стога, уколико приметите да изгарате, немојте се снебивати,  потражите психолога који ће вам кроз саветодавни и психотерапијски рад помоћи  да на најефикаснији начин изађете из зачараног круга у који сте ушли.

извор : саветовалиште Мозаик

На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк

 Вежбе за правилан изговор гласа Р

Драги моји ученици,

 у овим измењеним околностима извођења наставе на даљину много ми недостајете. Сада када се ближи крај епидемије,имаћете времена да се посвтите и говорно језичким вежбама које можете радити код куће. Наравно, родитељи могу да вам буду активни сарадници. Овом приликом шаљем вам вежбе за глас р, зато што велики број деце управо овај глас не изговара правилно управо због своје сложености

  Глас Р је звучан глас и специфичан по томе што је једини вибраторни глас међу гласовима нашег језика.

-На почетку су битне вежбе логомоторике, којима се јача говорна мускулатура :

Врхом језика додирни горњу усну, горње зубе и алвеоле (простор иза горњих зуба);

Осмехни се, приљуби цео језик уз горње непце и широко отвори уста;

Лизати тврдо непце напред – назад.

-Правилан положај говорних органа за изговор гласа Р

За изговор Р је потребан сложен рад свих мишића језика, напет предњи део који је подигнут иза горњих зуба, према алвеолама. Средњи део језика је спуштен, бочне стране пријањају уз горње кутњаке. Ваздушна струја је снажно усмерена преко врха језика и ствара се вибрација.

Вибрација се може постићи гласовним вежбама понављања једног гласа Т-Т-Т-Т-Т-Т-Т  или  Д-Д-Д-Д--Д-Д.Или понављањем групе гласова ТЖ-ТЖ-ТЖ-ТЖ-ТЖ-ТЖ или Џ-Џ-Џ-Џ-Џ-Џ.

Kод куће можете да користите кшчицу и њеном апликацијом на врх језика и механичким деловањем добијамо вибрацију језика која је неопходна приликом изговора гласа Р.

Третман се почиње речима у којима се глас Р налази у средини речи, поред сугласника :

Трава, трака,три,трска, труба, трут,трешња, тренутак три троугао трут

Дрво, дршка, дрен, дрес,друг

Затим настављамо са речима где се глас Р налази у иницијалном положају:

 Рад   рак  раме  радо  рало  раст  рака  ранко  радити  ракета  ранац  рана  распуст  ратлук

 Ред  реч  рез  репа  река  реса  реза  реченица  рен

Риба рика  риста  рис  рипањ  риђ  ритам

Ров  рок  роб  род  рода  роса  ровац  роман  ротква  ронити

Настављамо са речима где се глас Р налази у медијалном положају :

Марија мерење Мира море Урош

Затим речи где се глас Р налази на финалном положају:

Цар,фар, нар,  фер, мир, бор,тањир,метар,

После тога се уводе остали кластери

 Брана  брашно  брига  брод  број  брег  бресква  брош  брод

Круг  крушка  крин  крпа  кров  круна  кришка  кристал  крофна  крема  креда

Праг  прах  прасе  прав  прут  прича  проја  пруга 

Град  грана  грам  грашак  грађа  грудва  грумен  гром  грозд

 Даље увежбавање се односи на сложеније речи, које садрже два гласа Р (травар,бравар) Аутоматизација гласа Р се увежбава кроз реченице, приче и песмице у којима преовладава овај глас

                                                                    Мачка фркће фр фр

Цврчак цврчи цвр цвр

Тигар режи гр гр

Зима нам је бр бр

Мотор ради ррр

Нешто дрчи др др

Свуд је фрка сви су љути

а у реци риба ћути 

Шири  бере  вере  шара  ватра  катран  сестра  потрага  потребе

Трубач труби у трубу

Раша бере трешње

У пекари сам купио бурек и крофне

Марка је прегледао лекар

Бранка је Радетова сестра

Раша носи ранац

Риста чита роман

Драган једе ратлук

Луцкаста песма

Носили се бикини у Кини

А где живе црвени пингвини

Да л стоноге често перу ноге

Да ли бубе увек перу зубе

Да ли супа мора да се срче

Да л у грчкој мора да се грче

Да ли риба пије рибље уље

Да ли слона ципелице жуље

Загонетка

Зелено је грм није

Бело је сир није

Репато је миш није

Зека

Скочи зека из јендека

Па по снегу лако прти

За њим скочи други трећи

А за трећим и четврти

Меда

Крај дрвета меда дрема

Какав је то ред

Да он нема мед

Руке

Воле моје руке

Да цртају руже

Да оловку Спруже

Да уберу јабуке

Да саде тополе

Да праве свирајку

Ал највише воле

Да загрле мајку

Срдачан поздрав, ваш логопед, Слађана Николић J

Светски дан књиге и ауторских права - 23.04.2020.

Светски дан књиге и ауторских права - 23.04.2020.

Светски дан књиге и ауторских права обележава се сваке године 23. априла. УНЕСКО је 1995. на Генералној конференцији у Паризу донео одлуку о обележавању овог датума како би се промовисало читање, објављивање књига и заштита ауторских права.

Веза између овог датума и књига потиче из 1923. године када су шпански књижари одлучили да одају почаст Сервантесу који је умро на тај дан. У то време традиција у Каталонији је била да се размењују руже и књиге.

Уједно, 23. април се сматра датумом смрти Вилијама Шекспира.

В. ШЕКСПИР :

-“Свет је онолико занимљив колико смо ми радознали“.

-„Свет је позорница на којој свако игра своју улогу”.

-“Ништа није само по себи добро, ни лоше, зависи само шта о њему мислимо”.

-“Вера у радост готово је иста као И сама радост”.

Кратка историја књиге

“Књига (гр. βιβλίσυ, лат. либер) представља  збир језичких знакова писаних или штампаних на разним материјалима, с циљем да мисао забележе и пренесу другим људима. У току историје књига је имала различите форме и писана на различитим материјалима.У време Александра Македонског  за писање се употребљавало палмино лишће, лико (најчешће од липове коре), олово и платно. Познато је да су Асирци и Вавилонци писали на глиненим плочама. Писање на дрвету није било страно Египћанима од најранијих дана њихове писмености,а и Словени су се у прво време споразумевали „режући“ на дрвету. До данас је сачуван велики број повоштаних дрвених таблица, обично диптиха. Уобичајено је мишљење да тек са прерадом египатске биљке папируса, почиње права историја књиге. На овом материјалу сачувани су најстарији преписи античке књижевности. Папирус је надживео антички свет и био у употреби све до 11. века, када га је сасвим потиснуо пергамент, материјал од пресоване коже. Рукописи писани на папирусу имали су облик свитка, али од 6. века свитак потискује пергаментски кодекс – облик који ће из скрипторија прећи у штампарију и сачувати се до наших дана.

Најмлађа врста материјала, позната већ у средњем веку, а прихваћена и у време штампане књиге, јесте папир.Кинезима припада првенство проналаска папира, чију су тајну сазнали Арапи у 8. веку. Све до појаве Гутенбергове штампарије (1453) књиге су се преписивале руком и често богато украшавале. Са појавом штампане књиге, почиње ново раздобље у историји наше цивилизације, названо „цивилизацијом књиге“.

Да ли се појавом интернета изгубила цивилизација књиге?

Као што је пергамент заменио папирус, штампарија је потиснула све што је до тада постојало, тако нова технологија потискује штампу. 

Време је доказало да је књига  највећи извор информација, знања и идеја. Књигама се преносе поруке кроз простор и време,  оне повезују велики број људи широм света.

 Књига је предмет који крије неопипљиви бескрај!

На Blogger поставила библиотекарка школе

Елида Вучић

Настанак књиге

                                         Foto: Shutterstock
Прошло је сигурно много хиљада година док је човек достигао такав степен развоја да може произвести нешто што само издалека наликује књизи какву ми данас познајемо.

Према томе, кад говоримо о првој књизи, треба имати на уму да се она прилично разликује од данашње књиге. Прве књиге о којима нешто знамо уствари и нису биле књиге у савременом смислу те речи. Пре неколико хиљада година Вавилонци и Асирци су правили плочице од глине. На тим плочицама су исписивали разне податке и све оно што су жељели да сачувају од заборава.

Најстарија прича “Еп о Гилгамешу”

Најстарија записана прича која је успела да одоли зубу времена је “Еп о Гилгамешу”. Ова прича забележена је на 12 глинених табле између 2300. и 2100. године пре наше ере. Сигурно је постојало још много старијих песама и прича које нису сачуване.

Једном заоштреном алатком урезивана су клинаста слова док је глина још била влажна. Да би се плочица учинила трајнијом печена је у пећима. Понекад се знало догодити да су исписивани подаци били дуги, па су морали бити урезивани на великом броју плочица. Такав низ плочица, могао би се можда назвати књигом.

Књиге на папирусу

Стари Египћани су пришли корак ближе савременој идеји књиге. Они су направили неку врсту скупова папира од трске која се звала папирус. Најприје су ручно прављени равни листови бледо жуте боје, који су потом лепљени у дугачке врпце, а врпце су савијане око ваљкастих шипки од кости и дрвета.

Служећи се мастилом од чађи, Египћани су записивали песме, приче помоћу хијероглифа, сликовног писма. Будући да ваљкасте шипке нису увек биле погодне за руковање, понекад се писало на посебним листовима папируса. Ти су листови затим повезивани врпцама, и тада је то подсећало на неку врсту грубе књиге.

Други стари народи, а међу њима и Грци и Римљани, израђивали су књиге које су такође биле обавијене око цилиндричних шипки.

Први познати песник

Први песник у историји чије је име познато је жена. Она се звала Енхедуана и живела је у древном Уру у 23. Веку пре нове ере и писала је оде боговима.

Најстарији запис

Ако о књизи размишљамо  као о било ком запису, онда је најстарија древна таблица откивена у Грчкој настала око 5200. Године пре наше ере. Нажалост, не само да не знамо ко је писао по тој таблици, него нико не зна ни шта је на њој написано.

Прва права књига

Прва права књига, какве данас познајемо, одштампана на хартији – јесте Библија издата 1454. године.Гутенберг, који је измислио штампарску машину, исте године је пре Библије одштампао и “Покајницу од 31 реда” коју је издао папа Никола Пети.

Гутемберг је 1440. године дошао на идеју да излива појединачна слова од метала и да од њих саставља редове и стране. Конструисао је и дрвену пресу за штампу помоћу које се отисак слога добија притиском равне плоче преко листа хартије.



Извор:https://www.mojedete.info/ko-je-i-kada-napisao-prvu-knjigu-na-svetu/
На  Blogger поставио педагог школе
Александар Ђорђевић

Дан планете Земље 22.04.2020.год.

Земља је настала пре 4,5 милијарди година из облака прашине и гаса. У почетку је то била истопљена, непрестано покретна маса. Како се планета с временом полако хладила и одавала гасове и водену пару, тако се стварала атмосфера, која се прочишћавала како је киша падала. Површином Земље расипала се лава, а како се она хладила, тако је настајала Земљина кора. Вода се појавила на Земљи пре 3,9 милијарди година.

                                         Foto: Shutterstock

Земља је трећа планета по удаљености од Сунца, а пета по маси и величини; највећа је од четири стеновите планете. Једина је планета Сунчевог система на којој се развио живот – само на Земљи постоје оптимални услови за живот (течна вода и кисеоник у атмосфери). Земља има специфичан облик, сферно тело спољштено на половима (геоид), што је последица њене ротације, чији период износи 0,997 дана. Оса ротације је нагнута у односу на раван Земљине путање и са њом заклапа угао од 66,5°. Земља кружи око Сунца (револуција) на средњем растојању од 149 598 262 км, при чему се креће по елиптичној путањи веома малог ексцентрицитета (е = 0,0167086) и око Сунца обиђе за 365,256363 дана, просечном брзином од 29,78 км/с. Земља има само један природни сателит, Месец, који се креће око ње на средњем растојању од 384 400 км. Маса Земље је 81,3 пута већа од масе њеног пратиоца, због чега се центар масе система Земља–Месец налази унутар Земље, и то ближе површини него средишту планете.

Атмосфера

Живот на Земљи не би био могућ без атмосфере, која обезбеђује ваздух за дисање и воду за пиће. Уз то, она штити Земљу од штетног Сунчевог зрачења и у исто време одржава пријатну температуру задржавањем топлоте. Атмосфера је дебљине око 1000 км, мада нема јасну границу и не завршава се на тачно одређеној висини. То је ваздушни омотач који обавија Земљу и са њом се креће као целина. Састоји се од пет омотача који се налазе на различитим висинама – тропосфере, стратосфере, мезосфере, термосфере и егзосфере. Највећи део масе атмосфере, 90% од укупно 5,15 × 1018 кг, налази се у ваздушном омотачу до 16 км висине од Земље. Атмосфера је састављена од 78% азота, 20,9% кисеоника, а нешто више од 1% отпада на све остале елементе.

Структура

Земља је сачињена од слојева разноврсног материјала, као што су чврсте и истопљене стене, вода и слојеви гасова (атмосфера). Земљу чине основно тело и хидросфера (водена површина).

Основно тело

Представу о унутрашњости Земље добили смо захваљујући сеизмичким истраживањима. Земљотреси производе таласе који носе информацију о унутрашњости планете и на основу тих информација закључено је да је Земља нехомогена, тј. да се састоји од слојева. Основно тело чине:

а) кора – то је површинско променљиво подручје дебљине од 6 до 11 км испод океана и до 70 км испод копна (узима се да је просечна дебљина коре око 35 км; тај део се назива и литосфера). Литосфера се дели на горњи (гранитни) слој, који се састоји од силицијума и алуминијума, и на доњи (базалтни) слој, где преовлађују силицијум и магнезијум. Поред литосфере, постоје и астеносфера и тектоносфера. Астеносфера је област испод литосфере дубине око 100 км. Тектоносфера обухвата Земљину кору и горње делове мантије. Океанска тектоносфера је идентична литосфери, док континентална може имати дубину и до 400 км.

б) мантија или омотач – тај слој дели се на три дела: доња мантија, прелазна зона и горња мантија. Посебно је интересантан слој горње мантије, чија је температура блиска температури топљења материјала, тако да ту долази до образовања течних фракција које доводе до магматских излива на површини Земље. Еластичност мантије доводи до кретања литосфере, које пак доводи до стварања набора на површини Земље, тј. планинских венаца. Омотач се протеже до 3000 км дубине, састоји се од силицијума и магнезијума, и у њему се налази око 84% масе Земље.

ц) језгро – дели се на спољашње течно и унутрашње чврсто језгро, састоји се углавном од гвожђа и никла, и има много већу густину од просечне густине планете. Данас се сматра да је у језгру концентрисано 10% до 20% укупне масе Земље. Упркос високој температури која у њему влада, унутрашње језгро је чврсто због огромног притиска који га сабија. Његова густина износи 15 до 18 г/цм3, а температура око 4000 °Ц. Спољашње језгро је течно, а његова температура је нижа него она у унутрашњем језгру и под мањим је притиском. Кретањем истопљеног материјала ствара се геомагнетно поље које штити Земљину атмосферу.

Хидросфера

Хидросфера је водени омотач Земље и њега образује сва вода на планети – океани, језера, реке, подземне воде и лед. Она скоро потпуно прекрива кору, запљускује обале свих континената и заузима 70,78% (3,61 × 108 км2) Земљине површине.

Магнетно поље Земље (магнетосфера)

Непрестано кретање истопљеног гвожђа у Земљином спољашњем течном језгру ствара магнетно поље које штити Земљу од Сунчевог ветра. То поље може се представити магнетним диполом (има два пола, северни и јужни магнетни пол) на Земљиној површини; даље од површине то поље постаје деформисано. Оса магнетног поља заклапа угао од 11,5° у односу на Земљину осу ротације. Средња јачина магнетног поља на екватору износи око 3,1 × 10−5 Т, док је на половима око два пута већа. Највише утицаја на магнетосферу имају честице Сунчевог ветра које је пертурбују, тако да она има издужен облик (реп магнетосфере је окренут на супротну страну од Сунца). Магнетосфера допире до удаљености од око 70 000 километара, а граница која раздваја магнетно поље Земље од пертурбованог космичког магнетног поља назива се магнетопауза (она окружује магнетосферу). Димензије магнетосфере могу бити различите, а зависе од активности Сунца. У правцу ка Сунцу магнетосфера се простире на око десет Земљиних пречника, а на супротну страну од 900 до 1000 Земљиних пречника. Поларност магнетног поља Земље је таква да је јужни магнетни пол смештен близу географског северног пола, а северни магнетни пол близу географског јужног пола. Интересантно је да се оријентација магнетосфере с временом мења, па магнетни полови у неједнаким интервалима замењују места. Истраживања намагнетисања материје показала су да се та поларност за 4,5 милијарди година, од како је Земља настала, променила више пута.

Годишња доба

Година на Земљи дели се на четири годишња доба. Та појава је последица Земљиног кружења око Сунца и нагнутости њене осе ротације у односу на вертикалу. У току године, како се Земља креће око Сунца тако њени различити предели добијају више или мање Сунчеве енергије. Сунце мења положај на небу изнад хоризонта одређеног места, чиме се мења и угао под којим сунчеви зраци падају на тло, као и количина топлоте која стиже до њега, па се на Земљи смењују годишња доба. Истовремено се мења и однос дужине обданице и ноћи. Разликују се четири годишња доба: пролеће (21. март), лето (21. јун), јесен (23. септембар) и зима (21. децембар).

Временска зоне

Земља је подељена на 24 временске зоне или појаса. Свакој од њих време је додељено на основу светског времена, одређеног према нултом меридијану, који пролази кроз Гринич у Лондону, Енглеска. По један сат додаје се приликом преласка меридијана у правцу истока, а по један сат одузима се приликом преласка меридијана у правцу запада.

Човеков биолошки сат реагује на ритмичну смену светлости и таме засновану на смени обданице и ноћи. Дуги летови на исток или запад ремете човеков телесни часовник, што изазива поремећај назван џет-лег. Симптоми су умор, нервоза, мучнина, главобоља и немогућност спавања ноћу.

Основни подаци

• Средња удаљеност од Сунца: 149 598 262 км

• Полупречник:

– средњи: 6371 км

– екваторијални: 6378,1 км

– поларни: 6356,8 км

• Површина: 510 072 000 км2 (копно: 148 940 000 км2; вода: 361 132 000 км2)

• Запремина: 1,08321 × 1021 м3

• Маса: 5,97219 × 1024 кг

• Густина: 5,514 г/цм3

• Површинска гравитација: 9,80665 м/с2

• Период ротације: 0,99726968 дана

• Период револуције: 1,0000174 година

• Средња орбитална брзина: 107 218 km/h

• Средња температура на површини: 14,9 °C

• Природни сателити: 1

• Прстенови: не
                  
На  Blogger поставио педагог школе
 Александар Ђорђевић
Извор:https://www.opsteobrazovanje.in.rs/astronomija/planete/zemlja/

Психолошка отпорност – Добра страна стреса

Готово да нема особе која се у свом животу не сусретне са проблемима, било да су у питању свакодневни стресови или озбилјне животне трауме. Ношење са некима од животних изазова није лак задатак и може да резултира патњом, одустајањем или тешкоћама у проналажењу решења. Један од честих добронамерних савета које у таквим ситуацијама лјуди добијају од своје околине, па чак и од стручњака, у себи садржи поруку: “избегавајте стрес”. Овакав савет одражава претпоставку да ће се лјуди у сусрету са животним тешкоћама лоше носити, или да ће их дугорочна изложеност стресу учинити подложним за јавлјање бројних психолошких или телесних тегоба.
Међутим, бројни су примери где особе успешно превазилазе чак и веома трауматичне околности. Особе које су одрастале у изузетно тешким условима, или доживлјавале трауматска искуства током живота, могу функционисати веома добро и развити поверење у сопствене капацитете за прилагођавање различитим околностима. Из овога можемо заклјучити да лјуди, у мањој или већој мери, имају потенцијал да се успешно носе са проблемима, чак и када су ти проблеми изузетно сложени. Ова способност излажења на крај са проблемима и релативно брзог опоравка од стреса се у психологији назива резилијентност, односно психолошка отпорност. Резилијентност подразумева веру да смо способни да савладамо изазове пред којима се налазимо, као и истрајност у њиховом решавању. Такође, резилијентност можемо разумети као способност да се након стресних догађаја успешно опоравимо или преболимо значајне губитке.

Када говоримо о психолошкој отпорности важно је имати на уму да је то способност која се може развијати и увежбавати на разне начине, у складу са нашим потребама и особинама. Нпр. показало се да је оптимистичан став, као и поверење у себе и друге нешто што доприноси психолошкој отпорности. Неки лјуди су резилијентни захвалјујући томе што су склони да поставлјају реалистичне цилјеве и очекивања. Неки су своју отпорност развили тако што су научили како да решавају проблеме, доносе одлуке и да грешкама и препрекама приступају као према изазовима који треба решити, а не као нечему страшном што треба избећи. Такође, корисним се показује прихватање себе као особе која има и врлине и мане, као и прихватање непријатних осећања и догађаја као дела живота. Далје, важна вештина која доприноси резилијентности је тражење помоћи или подршке када нам је она потребна. Ово обично подразумева разговор са особом од поверења, било да је то блиска особа или психолог. Ако нађемо саговорника који нас неће осуђивати или критиковати, него ће нас саслушати са пажњом, можемо добити корисне савете, подршку или увид у то како други лјуди гледају на исту ствар, да ли су и сами имали слична искуства итд.

Дакле, постоји распрострањена идеја о томе да ћемо се заштити уколико се будемо клонили стреса. Међутим, избегавање свих ситуација које би могле бити повод за стрес често није могуће, из простог разлога што оне чине саставни део живота. Додатно, избегавањем суочавања са стресом ускраћујемо могућност стицања искустава и вештина потребних за његово превазилажење. Ова искуства нам временом помажу да будућим животним изазовима прилазимо са поверењем у себе и своје способности. Дакле, савет са почетка текста би могао да се преформулише из “избегавајте стрес” у “искористите стрес као прилику да научите да се носите са тешкоћама и развијате своју резилијентност”.

На блоггер поставио психолог школе Милош  Ћулибрк
Извор: еПсихотерапија

О блискости и усамљености

Усамљеност и самоћа се често поистовећују у свакодневном говору. Међутим,бити сам и бити усамљен није исто. Самоћа је конструктивно стање када особа има време за себе и физички је сама. Тад особа може да се посвети учењу, уметности, природи, читању.Наиме, ако желите да напишете књигу, докторски рад или направите неки нови изум, врло често ће вам бити потребно да будете сами и да се сконцентришете.

Посебна врста самоће је када нам је потребан "простор и време" да размислимо о себи и ономе што нам се дешава. Наиме, после раскида, свађе, тешког дана на послу, или великог успеха, можемо пожелети да се мало осамимо и поразмислимо о свему. Интроспекција, саморефлексија су корисне за наш лични раст и развој.

Сви смо верујем били сами више пута у животу. Међутим, данашње модерно доба нам све ређе даје могућност за самоћу. Не само да је физички све теже остати сам, већ смо и изложени томе да смо стално конектовани. Маилови, позиви нам стижу у скоро свако доба дана и наше приватно време скоро па нестаје. У фирмама се све чешће сусрећемо са ситуацијама да се од запослених очекује да су стално доступни, добијају се службени телефони а маилови се проверавају и викендом. Стање у земљи доводи до тога да је теже бити самосталан и независтан појединац а и они који то успеју често су принуђени да купе мале станове и да деле простор са више чланова породице. Имати двориште и бити оффлине данас постаје луксуз.

Време за себе постаје све краће, а управо то време нам је потребно. Наша искуства, наше емоције, наша размишљања треба освестити, проживети, интегрисати. Понекад треба једноставно сести и дубоко дисати. И људи вам кажу: "Немам ја времена за то!", или "Не смем губити време! Стално размишљам о томе шта сам могао да урадим за то време!" Међутим, данас се време губи док се јури да се не изгуби!

Наша деца а и ми сами смо анксиознији него наши вршњаци у неким прошлим столећима. Феномен "феар оф миссинг информатион" је све заступљенији. Када нисмо конектовани, када нисмо у току постајемо анксиозни поводом могућности да нешто пропуштамо. Онда видите друге или можда и себе ухватите у томе да гледате тв, али истовремено проверавете телефон или читате на телефону, док вам је истовремено и рачунар упаљен. Како каже Шери Теркл "бити сам се чини као проблем, делим дакле постојим".

Шта ако вам кажем да је бити сам не само пожељно, већ и здраво по вас? Самоћа је стање када смо сами али не морамо бити усамљени тада. То је стање у којем сте довољно добро друштво себи, и можете га искористити за истраживање себе, свог живота и својих потенцијала. У једном тексту сам нашла можда најлепши опис самоће "самоћа значи унутрашњи мир који потиче од испуњености, то је уживање у тишини, она је освежавајућа, даје нам могућност да поново спознамо себе и сагледамо ствари из друге перспективе."

"Младима би главни предмет учења морао бити тај да науче подносити самоћу: она је наиме извор среће и душевног мира."

А. Шопенхауер

Усамљеност се може дефинисати на више начина. Један од њих је да је то непријатан осећај отуђености и напуштености. Према једној од других дефиниција, усамљеност је стање у коме осећамо да није испуњена наша урођена потреба за друштвеним контактима, односно то је туга због самоће. Неки аутори пак сматрају да је усамљеност стање у коме особа не може да испољи своје потенцијале, затвара се према спољашњем свету и њене способности учествовања у размени искуства, емоција и доживљаја са другима су смањене.

Усамљеност може бити последица ситуације у којој се налазимо и тада је обично то привремено стање. Промена пребивалишта, промена посла, промена града, промена државе у којој живите, затим губитак или измењене значајне везе могу довести до усамљености. Вероватно је већина вас проживела тај осећај када је први пут ушла у учионицу или отишла на предавање, нови посао, па првих пар дана немате са киме да одете на одмор, паузу за кафу или да седите. Како одрастамо може се десити да се наш круг пријатеља смањује, да се односи са породицом и комшијама мењају. Пријатељи се селе у друге градове, државе или добијају децу те самим тим немају исто времена за нас као пре. Ако се у том периоду налазимо у различитим "животним добима и са различитим потребама" можемо се осетити усамљено. Ова врста усамљености се уобичајено разреши у краћем временском периоду, било тако што особа прихвата новонастале релације задржавајући блискост, или се ако је у новој среди упознаје са новим особама, гради нове односе и истражује своје могућности.

Међутим, много опаснија врста усамљености је она када се осећамо изоловано, одбачено, несхваћено и напуштено. Тада особа може бити заиста физички сама а може и бити окружена људима а и даље се осећати тако. Тада имамо потребу за контактима са другим људима, за блискошћу, љубављу, пажњом али их немамо. Поред осећања усамљености, тада можемо да осећамо самосажаљење, беспомоћност, безнадежност, анксиозност, досаду, а можемо постати и депресивни. Анксиозност се може јавити поводом могућности да то стање остане тајно, али и поводом ступања у нове односе. Наиме, особе које су се осетиле усамљене, имају негативну перцепцију себе, других и околности.  Могу себе доживљавати као мање вредне, мање занимљиве, мање способне него што заиста јесу, док су други опажени као мање заинтересовани, постојећи односи као мање значајни, а живот као тежи него што заиста јесте. Нека од уобичајених размишљања би била: "Нико не жели да се дружи са мном. Мене нико не разуме. Ово се дешава једино мени. Живот не сме бити овакав. Други морају да ми пруже пажњу, љубав и подршку која ми је потребна. Мене нико не воли. Ужасно је бити сам! Не могу више да поднесем ово осећање. Никада нећу наћи неког ко ће ме заиста волети."



Овакав начин размишљања доводи до нездравих осећања попут депресије, осећања кривице, беса, и анксиозности. Осим што утиче на наше ментално здравље, усамљеност утиче и на наше физичко здравље односно долази до пада имунитета и кардиоваскуларних проблема.



Када усамљеност нарушава квалитет вашег живота, ваших постојећих веза онда је потребно радити на томе. То може бити уз помоћ пријатеља, сами уз помоћ књига или саморефлекције, а ако вам ни то не доводи до побољшања онда је потребно отићи на психотерапију. Уз помоћ психотерапеута ви ћете научити технике и стечи вештине које ће вам помоћи да будете боље. Нпр.: Ако се усамљена особа иначе осећа анксиозно у социјалним релацијама, самим тим и ако је практично свесна шта треба да уради да се не би осећала више усамљено она то најчешће неће урадити због те друге нездраве емоције.

Пример: особа која је усамљена опажа друге као мање заинтересоване за њу, а притом себе сматра досадном и мање вредном особом. Добија позив за рођендан и пред одлазак на исти размишља: "опет ћу се осећати непријатно, не волим да идем на непозната места где су људи који ионако неће хтети да разговарају са мном! А и ја, увек се погубим и никад никоме не прилазим први! Мржим тај осећај."

Прво особа која има сличан начин размишљања се поред усамљености, суочава са анксиозношћу, али и са анксиозношћу поводом своје анксиозности. То би изгледало отприлике овако: нисте тренирали годинама, пријавили сте се за маратон који је за два дана, ви и даље не тренирате и притом одлазите на маратон у мартинкама и још сте ставили ранац на леђа. Хм, биће мало тешко трчати, зар не? Када оде на рођендан особа са оваквим начином размишљања ће највероватније седети негде у ћошку, ретко се упуштати у комуникацију и отићи ће кући разочарана јер "опет се десило исто". Ми то зовемо самоостварујуће пророчанство.

Наиме када очекујемо одређене ствари, ми се несвесно почињемо понашати у складу са нашим очекивањима што доводи до тога да се наша очекивања и остваре. Иронично, ми смо креатори сопствене агоније! Међутим, самим тим што смо креатори, када прихватимо своју одговорност онда можемо да креирамо ствари и мало другачије. Прво бисмо прихватили себе као неког ко је склон анксиозном реаговају у таквим ситуацијама, односно дозволили бисмо себи да нам је непријатно и да се не сналазимо најбоље. Самим тим., ниво анксиозности ће се смањивати и неће бити додатно узнемирени. Након тога, када смо прихватили могућност јављања анксиозности, радимо на сопственој анксиозности везаној за ступање у нова познанства или продубљивање односа. Особа може бити анксиозна поводом тога шта ће други мислити о њој а може бити анксиозна и поводом могућности да у односу поново буде повређена, разочарана (страх од блискости).

Као што видите, када имамо нездрава осећања и дисфункционална понашања понекад је тешко разлучити шта чему претходи и шта је последица чега, те се можете наћи у зачараном кругу из кога је тешко изаћи сам. Баш зато што ми јесмо социјална бића и зато што нам је потреба за љубављу и блискошћу урођена, у реду бити тужан и незадовољан када то немамо. И треба да се трудимо да остваримо оно што желимо. Ипак, напоменућу да ће неки изабрати да буду сами. И то је у реду. Верујем да су се Тесла и Галилеј осећали понекад усамљено. Да ли је то пут којим свако од нас треба да иде? Не знам, сами смо креатори своје судбине и неки од нас ће заиста можда одабрати то. Неки ће нам управо због тога можда подарити прогрес који не би био могућ иначе. Али исто тако верујем да је важно знати да ли смо сами зато што жели да будемо сами и стварамо у тој самоћи или смо сами зато што се бојимо да ћемо бити одбачени, напуштени? И још важније да ли смо са неким зато што се бојимо да будемо сами? Да ли смо толико конектовани јер смо у својим животима више него икад удаљени једни од других?

Не дозволите да вас усамљеност врати некоме коме није стало до вас, и још важније не дозволите да вас усамљеност врати некоме до кога вама није стало.

За крај, моја омиљена слика са Бурнинг ман фестивала. "Тхе лове"  је дело украјинског уметника Александра Милов, и представља двоје одраслих који седе окренутих леђа једно другом. Како сунце залази и месец се рађа, две мале фигуре унутар фигуре одраслих се буде и осветљавају околину. Наше унутрашње дете које има потребу за љубављу, за додиром, способно да опрости, воли, додирује унутрашње дете другог и љубав се рађа, љубав побеђује тугу, бес, неразумевање. То дете унутар нас је и даље ту. Само га треба пробудити и дозволити да се сусретне са другима.

Извор: причајмоотоме.рс

На блоггер поставио психолог школе
Милош Ћулибрк