Дисање као начин превладавања стреса

Постоје различити обрасци дисања у зависности од стања нашег организма, степена активности коју вршимо у датом моменту и емоционалног стања у којем се тренутно налазимо. Када трчимо или радимо неки физички захтеван посао, наше дисање се убрзава и продубљује а када седимо (мирујемо) наше дисање је плиће и спорије. То је сасвим јасно, када нешто напорно радимо нашем телу треба више енергије, дакле више кисеоника.
Исто се дешава и када емотивно реагујемо. Дисање и емоције су међусобно повезани. Начин на који дишемо је огледало нашег унатрашњег емоционалног стања. Када смо смирени, релаксирани и немамо никакве емоционалне реакције наше дисање је успорено и плитко, када емотивно реагујемо (плашимо се, љутимо, срећни смо, плачемо итд) наш образац дисања се мења. Дисање се убрзава. На пример, када се уплашимо или када смо љути наше дисање се значајно убрзава. Ако испољавамо емоције или нешто радимо утрошићемо тај вишак енергије који је настао повећаним уносом кисеоника. Управо тај већи унос кисеоника омугућава нам додатну енергију да би смо предузели неку акцију у складу са оним што осећамо (на пример: да побегнемо или се боримо итд). Дисање је у вези и са срчаним ритмом и крвним притиском. Када дишемо брзо, убрзава се и срчани ритам и расте крвни притисак и обрнуто. Ако дишете споро можете себе увести у стање релаксације и смањити крвни притисак.

Темпо дисања и релаксација
Просећан темпо дисања код људи износи 14 циклуса у минути. Једна циклус је један удах и један издах. Када успорите дисање и имате 6 циклуса у минути улазите у стање релаксације и смањујете крвни притисак. Ако вам је удах 4 секунде а издах 6 секунди, ви имате 6 циклуса у минути. Пробајте и осетићете релаксацију и смиреност.

Дисање и анксиозност
Лјуди који су анксиозни (страшљиви) често се жале на дисајне сметње, отежано дисање или како они то кажу “гушење”. Када се уплаше њихово дисање се убрза, постане плитко, они често дишу само горњим делом груди. Особе које су анксиозне се опиру страху и када дишу оне заправо лимитирају, ограничавају и скраћују издах што доводи до немогућности да се удахне дубоко. Да бих могао да удахнем морам прво довољно да издахнем. Ако скраћујем издах аутоматски скраћујем и удах. Због тога особа има осећај да не може да удахне што она интерпретира као гушење.

Због тога особе које осећају анксиозност често саопштавају да осећају неку тежину у грудима, имају субјективни доживљај да ће се угушити или осећају да имају вртоглавицу, да им трну руке, ноге, лице или неки други део тела. Тај феномен се назива хипервентилација. Овде можете прочитати како да зауставите симптоме хипервентилације.

Шта је хипервентилација?
Хипервентилације настаје када уносимо превише кисеоника а ослобађамо доста мање угљен диоксида, то се дешава ако дишемо дубоко или брзо а у исто време не издишемо до краја. Управо тај дисбаланс у односу унетог кисеоника и избаченог угљен диоксида доводи до тренутне промене састава крви и производи наведене непријатне симптоме. Симптоми хипервентилације иако су непријатни они су потпуно безопасни. Најлакши начин да их зауставите јесте да престане да дишете један минут и они ће сами проћи јер ће вишак кисеоника сагорети.

Многи људи који имају проблеме са анксиозношћу (а нарочито са нападима панике) јако се плаше тих непријатних симптома. Они погрешно тумаче те сензације и сматрају их знаком смртне опасности, најчешће знаком гушења. Али ствар је управо супротна, људи у страху имају вишка кисеоника (ако не предузимају неку физичку активност, на пример, беже) док гушење представља недостатак кисеоника.

Како зауставити ове непријатне сензације и не продубљивати страх, анксиозност и панику?
Прво, потребно је да разумете шта вам се дешава. Те сеназције које осећате нису знак гушења, већ последица убрзаног и плитког дисања. Дакле, ништа опасно се не дешава и нећете се угушити. Оно што у таквим ситуацијама можете урадити јесте да примените технику абдоминалног дисања.

Техника абдоминалног дисања
Абдоминално дисање је дисање “стомаком”. Шта то значи? Заправо ми уопште не дишемо стомаком већ искључиво путем мишића ребара и дијафрагме. Дисање стомаком је у ствари дисање путем дијафрагме и мишића доњих ребара.

Како ћете научити да дишете стомаком? Прво треба да увежбате овај образац дисања, врло је једноставно. Заузмите неки удобан положај (на пример: седите у фотељу, лезите на кревет и сл.). Ставите једну руку на ваш стомак. Са удахом приметите како се ваш стомак подиже и надувава као лопта а са издахом се спушта, горњи део груди не померајте колико је то могуће.

Сада почните да бројите у себи. Нека ваш удах траје 1,2,3, (у питању су секунде), па затим издах (без паузе између) 1,2,3,4,5. Поновите то неколико пута. Фокусирајте вашу пажњу искључиво на дисање. Можете дисати са отвореним или затвореним очима, како вам тренутно одговара.


Шта се постиже оваквим начином дисања?
Када примените овај дисајни образац успоравате дисање и нагласак је на издисају. На овај начин успорићете срчани ритам и увешћете себе у стање релаксације, које је потпуно супротно стању страха, анксиозности и панике. Дишите лагано, немојте журити. Немојте дисати дубоко, то није нужно (јер можете изазвати хипервентилацију), битан је ритам. Нека нагласак буде на издисају. Издахните потпуно али спонтано без форсирања и контроле, то вам није потребно. Ако желите, при издаху можете отворити уста, издахнути кроз уста и по жељи пустити неки звук. Нека ваши удисаји и издисаји буду спонтани, немојте ништа форсирати. Удахните на нос а издахните на уста. Практикујте овај начин дисања око 15 минута. Осетите како сте сада релаксирани.

Ако осећате да вам је дијафрагма стегнута, опустите је колико можете у дтом моменту. Дијафрагма мора бити опуштена и мора се кретати. Ако имате хроничне тензије у дијафрагми прочитајте овај текст јер ћете тамо начи корисне технике за уклањање блокада у дијафрагми.

Овај врста дисања служи релаксацији и препоручује се свим особама које пате од акутног или хроничног стреса. Вежбајте овај начин дисања сваки дан, неко време. Можете то ради у било ком периоду дана. После неког времена вежбања, овај процес ће се аутоматизовати и моћи ћете да га примењујете лако у свим ситуацијама у којима желите.

Текст написао ДР Владимир Мишић за сајт вашсихолог.цом

На блоггер поставио психолог школе Милош  Ћулибрк

Безбедно на интернету

                                foto:https://www.pametnoibezbedno.gov.rs/digitalna-biblioteka/

Насиље преко интернета (cyberbullying) представља ситуације кад је дете или тинејџер изложено нападу другог детета, тинејџера или групе деце, посредстовм интернета или мобилног телефона.

Електронско насиље укључује било какав облик слања порука путем интернета или мобилних телефона. Има за циљ повређивање, узнемиравање или било какво друго наношење штете детету, младом или одраслом човеку који не може да се заштити од таквих поступака. Појављује се у облику текстуалних или видео порука, фотографија или позива. Програм “Школа без насиља” бори се и против ове врсте насиља. У прилогу можете прочитати савете за препознавање и спречавање електронског насиља у вашем окружењу.

Прочитајте савете за децу и родитеље

Постоје две врсте насиља преко интернета: директан напад и напад преко посредника..

Директан напад догађа се кад малолетник:

-шаље узнемирујуће поруке мобилним телефоном, мејлом или на chat-u

-украде или промени лозинку за мејл или надимак на chat-u

-објављује приватне податке или неистине на chat-u, блогу или интернет страници

-шаље узнемирујуће слике путем мејла или ММС порука на мобилном телефону

-поставља интернет анкете о жртви

-шаље вирусе на е-маил или мобилни телефон

-шаље порнографију и нежељену пошту на мејл или мобилни телефон

-лажно се представља као друго дете.

-Насиље преко посредника догађа се кад починитељ напада жртву преко треће особе, која тога најчешће није свесна.

На пример, неко дете сазна лозинку другог детета за његову мејл адресу или надимак на chat-u. Тако с његове мејл адресе може слати узнемирујуће поруке његовим пријатељима, остављати непримерене поруке на блогу,  chat-u или форуму. Свима се тако чини да је жртва заправо та која чини лоше ствари.

Пријатељи ће се посвађати са њим, администратор ће искључити његов надимак или мејл адресу, родитељи ће се наљутити на њега и биће кажњен. Они су посредници у злостављању, а тога нису ни свесни.

Починилац може ставити оглас сексуалног или провокативног садржаја у име жртве са њеним бројем мобилног телефона или адресом. На тај начин дете може да доживи многе непријатности и наћи се у опасности.

Напад преко посредника најопаснија је врста насиља преко интернета јер често укључује одрасле, међу којима има много људи са лошим намерама.

Без физичког контакта са публиком, деца и млади теже виде и разумеју штету коју њихове речи могу нанети. Школски трачеви нађу свој пут до блога и жртва трача осећа да је у рукама непознатог интернет нападача.

Шта обухвата такав облик насиља?

Међувршњачко насиље путем интернета укључује подстицање групне мржње, нападе на приватност, узнемиравање, ухођење, вређање, несавестан приступ штетним садржајима те ширење насилних и увредљивих коментара. Може укључивати слање окрутних, злобних, каткад и претећих порука, као и креирање интернет страница које садрже приче, цртеже, слике и шале на рачун вршњака.

Такво насиље се, надаље, односи и на слање фотографија својих колега те тражење осталих да их процењују по одређеним карактеристикама, односно да гласају за особу која је, на пример, најружнија, најнепопуларнија или најдебља у школи. Деца каткад на одређеној популарној интернет страници траже од осталих да наведу особу коју највише мрзе те да о њој напишу неколико речи, а све с циљем да жртву осрамоте пред што већим бројем људи. Насиље на интернету укључује и "проваљивање" у туђе мејл адресе те слање злобних и неугодних садржаја другима.

Насиље међу вршњацима све чешће се односи на неколико облика комуникације, укључујући звук, слике, анимације и фотографије. Електронско насиље се најчешће изводи облицима комуникације у којима идентитет починитеља може бити скривен. Недостатак социјалних и контекстуалних назнака, као што су говор тела и тон гласа, може имати мноштво учинака: нема опипљиве, афективне повратне информације о томе да ли је понашање преко интернета проузроковало штету другоме.

Анонимност починитељима насиља преко интернета даје осећај да некажњено могу не поштовати социјалне норме и ограничења, што резултира већ наведеним понашањем.

Савети за децу

Мобилни и интернет омогућавају ти да си увек у току и увек присутан свуда. Можеш брзо доћи до информација које ти требају, разговарати и забављати се са пријатељима, али и упознавати децу и младе из различитих делова света. Можеш да размењујеш мишљења с другима, играти игрице, пратити новости и занимљивости.

Међутим, мобилни и интернет, упркос свим својим могућностима, ипак су само алати. Нажалост, постоје неки који користећи се овим алатима вређају и узнемиравају друге. У њиховим рукама мобилни и интернет претварају се у моћно оружје.

Неки то раде непромишљено, неки из форе и забаве, неки с намером да повреде или осрамоте, а неки злоупотребе могућности које ови алати дају. Па тако неки шаљу узнемиравајуће и претеће поруке, наговарају на одбацивање и мржњу, објављују тајне и  неистине о другима. Неки подстичу друге да дају непријатне коментаре о онима које не воле јер желе да их осрамоте пред што већим бројем људи. Неки се лажно представљају да би преварили и искористили друге, а неки пак „проваљују" у туђе мобилне, мејлове или блогове и шаљу злобне коментаре и поруке о другима у туђе име. Све ово може да се догађа путем позива или смс поруке, путем мејла, chat-а, блога или других интернет страница, а назива се електронско насиље или злостављање.

Играј фер плеј и заштити се!

Не шаљи злонамерне смс или мејл поруке. Прје него што кликнеш „Пошаљи" запитај се како би се ти осећао да примиш ту поруку.

Пажљиво прочитај смс и мејл поруку пре него што је проследиш даље. Немој прослеђивати поруке које вређају и узнемиравају друге. Немој се укључивати у анкете, расправе и chat-ове који неког изругују, оцрњују или оговарају.

Не снимај и не прослеђуј фотографије и снимке које могу друге довести у неугодну ситуацију, осрамотити их или изложити исмевању и вређању других.

Заштити себе лозинком и пази коме је дајеш јер пријатељи у неком тренутку могу постати непријатељи.

Не наводи личне информације, бројеве телефона и мобилног, адресу на којој живиш, име школе у коју идеш, места на која излазиш особама које не познајеш уживо. Kад пишеш о себи, пиши што уопштеније. Све што напишеш и објавиш у смс поруци или на интернету постаје јавно и доступно великом броју људи и више не можеш контролисати како ће други искористити твоје податке.

Не шаљи и не објављуј своје фотографије и фотографије својих пријатеља преко мобилног и интернета. Једном када пошаљеш или објавиш фотографију, над њом више немаш контролу, не знаш шта се даље с њом догађа. Уз мало вештине и с основним графичким програмима могуће су разне фотомонтаже.

Не стављај на интернет ништа што не би волео да виде твоји пријатељи и познаници, чак ни у мејлу или смс поруци.

Ако ти неко пошаље злонамерну или претећу поруку мобилним или мејлом, немој одговорати. Покажи је одраслој особи којој верујеш.

Неки одрасли и вршњаци лажно се представљају и претварају да су пријатељи јер их занимају слике сексуалног садржаја или имају сексуалне жеље и намере. Управо ради тога буди на опрезу, не само с информацијама и фотографијама које делиш, него и приликом упознавања с „он-лајн" пријатељима. Подсети се да је све оно што знаш о том "пријатељу" само оно што ти је та особа рекла ида ништа од тога не мора бити истина.

Ако желиш уживо упознати „он-лајн" пријатеља, договори први сусрет на јавном месту, где има доста људи. Не налази се насамо с њим, већ поведи неколико пријатеља и пријатељица или одраслу особу којој верујеш.

Помози деци која доживљавају насиље путем смс-порука и интернета тако да им јасно кажеш да није у реду то што им се догађа и да видиш да им је тешко. Немој прикривати насиље и одмах обавести одрасле о томе шта се догађа.

Пре него што напишеш поруку, причу или објавиш фотографију, запитај се хоћеш ли тиме некога повредити. Немој чинити другима оно што не желиш да други чине теби.

Чувај себе и друге! Све што важи за чување података о теби, важи и за чување туђих.

Kако сигурно водити интернет дневник/блог?

Блог је скраћеница од енглеске речи weblog, што у дословном преводу значи „интернет дневник". То је интернет страница на којој појединац или група људи бележи своја размишљања, ставове, размењују своја мишљења о одређеној теми. Може се лако и брзо створити и не захтева познавање неког специфичног рачунарског програма. Иако се сматрају неким обликом дневника, запамти да све што напишеш на блогу постаје јавно и доступно великом броју људи. Ако блогујеш, увек постоји шанса да неко пронађе твој блог и сазна твој стварни идентитет, а то могу бити управо људи за које најмање желиш и очекујеш да те пронађу.

Познавање могућности које блог нуди, а тиме и могућих опасности које се крију, омогућује ти да се заштитиш, сигурно блогујеш и уживаш у комуникацији с другима.

Опасности блога су:

ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРИВАТНИХ ИНФОРМАЦИЈА – Ако објављујеш информације о себи и својој породици, то може навести особе с лошим намерама да покушају да успоставе контакт с тобом или твојом породицом.

ПРОФИЛИ – неке блог странице имају могућност објављивања профила, односно информација о аутору блога, попут белешке о писцу, што је у облику линка доступно свим посетиоца блога. Деца често уписују своје праве податке (име и презиме, број телефона, адресу школе, број банковног рачуна родитеља и слично) или објављују своје фотографије, несвесни опасности које то повлачи за собом.

НЕОДГОВАРАЈУЋИ САДРЖАЈИ – Претражујући блогове других људи, можеш наићи  на садржаје или расправе неприкладне за свој узраст.

НАСИЉЕ ПРЕKО ИНТЕРНЕТА – Неки могу користити блогове као пут к насиљу или застрашивању друге деце.

НАЦИОНАЛНА, ВЕРСKА И РАСНА МРЖЊА – Неки се могу користити блоговима за подстицање мржње и вређање других ради њихове националне, верске, расне или друге припадности.

ОБЈАВА НЕПОУЗДАНИХ ИНФОРМАЦИЈА - Kао што свако може креирати страницу на интернету, тако свако може објавити непоуздане и нетачне податке о другима. Буди на опрезу и размисли о томе шта си прочитао, написао или пронашао на блоговима. Не веруј свему што ту пише.

Kако одржати приватност свог блога:

Заштити блог лозинком и пази коме је дајеш јер пријатељи у неком тренутку могу постати непријатељи.

Не наводи у блогу личне и детаљне информације. Kада пишеш о себи, пиши што уопштеније. Немој наводити где живиш, излазиш и слично јер свака лична информација може открити твој идентитет.

Не спомињи у блогу имена, адресе, бројеве телефона, школу, мејл адресе и сличне информације. То су управо информације које траже одрасли са сексуалним намерама према деци, стога их избегавај. У замену, можеш да користиш надимак, али припази да не подсећа на твоје или нечије право име.

Не наводи у блогу ни информације о било коме кога познајеш, како не би могућег педофила навели да, иако ви нисте заинтересирани за „ћаскање" с њим, можда ваша другарица јесте.

Не стављај своје фотографије и фотографије својих пријатеља у свој блог.

Не остављај блог отвореним, а рачунар без надзора јер би неко могао уписати нешто непожељно.

Не оговарај и не шири трачеве о својим пријатељима из разреда.

Прије него што напишеш поруку, причу или објавиш фотографију, запитај се хоћеш ли тиме некога повредити.

И у свету мобилних и интернета поштуј правила понашања као и у свакодневном животу. Немој чинити другима оно што не би хтео да други чине теби.

Пронађи се! („Гуглуј се!")

Посети страницу www.google.com и упиши своје име и презиме под знаковима навода (нпр. "Пера Перић"). Гугл ће пронаћи све интернет стране на којима се спомиње твоје име. На тај начин можеш открити да ли постоји нека wеб страница или блог о теби.

Исто уради са својим бројем мобилног, мејл адресом, правом адресом и надимком на chat-u. Можда негде неко пише о теби и даје твоје податке, а да ти то и не знаш.

Покушај то чинити што чешће, а можеш направити и "Google Alerts", аларм који ће ти стизати на маил сваки пут кад и ако се на интернету појави страница на којој се спомиње твоје име.

Сви заједно можемо мобилне и интернет учинити сигурнијим и допринети заустављању електронског насиља. Полиција, мобилни оператери и пружаоци интернет услуга помоћи ће у проналажењу оних који чине насиље.

ЗНАТЕ ЛИ С KИМ СЕ ДОПИСУЈЕТЕ ПУТЕМ ИНТЕРНЕТА И МОБИЛНОГ?

7 златних правила за сигурно четовање  и смс-дописивање

1. Никад немојте непознатим људима путем интернета или мобилног давати податке о себи, својој породици и пријатељима, не откривајте им своје презиме ни адресу, немојте рећи у коју школу идете, јер не можете знати какве су им намере. Важно је да им не шаљете своје фотографије, слике породице или пријатеља јер се оне могу на разне начине злоупотребити.

2. Имајте на уму да „непознати“ с којим се дописујете и који се представља као дечко од 15 година, може заправо бити мушкарац од 50 година и слати вам лажне податке о себи уз туђу фотографију.

3. Не примајте на поклон допуне за мобилни од непознатих јер ће они засигурно тражити нешто заузврат.

4. У дописивању мобилним или интернетом немојте писати ништа чега бисте се стидели ако то прочитају ваши пријатељи у школи или у комшилику, не шаљите фотографије које не бисте желели показати другима. Све што пошаљете злонамерна особа може искористити да вас уцењује, уз претње да ће то објавити на интернету, на улазу у вашу школи или зграду где станујете.

5. Ако вам неко шаље узнемиравајуће, претеће или простачке поруке на мобилни, свакако то реците родитељима или наставнику у кога имате поверења. Нисте ви криви због тога што вам прете и вређају вас. Затражите помоћ од родитеља чак и кад мислите да сте учинили нешто недопуштено.

6. Немојте избрисати с мобилног податке и фотографије које вам је неко послао јер ће помоћу њих полиција лакше пронаћи особу која вам прети.

7. Никад немојте ићи сами на састанак с особом коју сте упознали путем мобилног, на chat-u путем блога. Ако та особа инсистира да дођете без пратње, немојте ићи на такав састанак.

Савети за родитеље

Запамтите: Ваша деца могу знати више од Вас о технологији, али Ви знате више о животу. И у овој области они треба од Вас да науче сигурно да „ходају“

Без обзира на Ваша искуства и ставове, деца и млади неизбежно долазе у сусрет с рачунарском и комуникацијском технологијом. Подстицање информатичке писмености је део школског програма. Важно је знати да ће Ваша деца користити модерну технологију и да је тешко, па и штетно за њихов развој забранити им коришћење мобилних, рачунара и интернета.

Искуства показују да надзор родитеља и надгледање дечјих активности  на интернету представљају важан корак у заштити деце и младих, али ни то није довољно.

Родитељи нису у прилици да стално надгледају активности своје деце на интернету. Осим тога, важније је научити децу како сигурно да  „ходају" електронским медијима него да их стално „водите за руку". Kао што децу учимо како да се носе са узнемиравајућим и неугодним догађајима у свакодневном животу, као и како препознати и избећи опасност на улици и у својој околини, важно је научити децу како да се сигурно користе интернетом и мобилним и како препознати могућу опасност и ризична понашања. Такође, важно је подучити децу и младе о преузимању одговорности за своје понашање и о последицама одређених поступака, које погађају њих саме, али и друге с којима су у контакту. Притом је важно поштовати њихову независност, интересе и активности у складу с њиховим узрастом, као и користити се порукама које су прилагођене дететовом узрасту.

Чат, блог, форуми и слична места на интернету, где деца и млади могу размењивати мишљења и комуницирати, врло су популарна, па су стога и привлачна особама које желе злоупотребити комуникацијске могућности које интернет нуди. Злоупотреба вршњака најчешће укључује претеће поруке, вређање и ширење гласина те уцене које једно дете или више њих упућују другом детету. А злоупотреба одраслих најчешће укључује лажно представљање и манипулисање с циљем придобијања деце и младих на непожељна понашања (најчешће сексуална).

Ако сазнате да је Ваше дете било изложено насиљу путем мобилног и интернета, морате предузети ове кораке:

-научите дете да не одговара на насилне, претеће или икакве сумњиве смс или е-маил поруке и телефонске позиве;

-не бришите поруке или слике јер могу послужити као доказ;

-контактирајте провајдера интернет услуга и пријавите примање поруке;

-контактирајте школу и обавестите их о неприхватљивом понашању/злостављању или евентуалним променама расположења и понашања код ђетета;

-контактирајте полицију ако поруке путем мобилног и интернета садрже претње насиљем, ухођење, напаствовање, дечју порнографију и сл., или када претходни кораци нису дали резултате;

-ако Вам је познат идентитет вионовника, број или mejl адреса с које су узнемиравајуће и злонамерне поруке упућене, свакако обавестите о томе полицију, мобилне оператере, провајдере интернет услуга, школу.

Савети за сигурно коришћење мобилних и интернета

-Надимци којим се деца представљају користећи се комуникацијским услугама путем интернета могу изазвати реакције других, што значи да би било добро изабрати надимак који неће провоцирати.

-Већина  чат-ова садржава могућност заустављања (Block) или занемаривања (Ignore), којима се заустављају даљне поруке од нежељених корисника.

 -Ако је реч о некоме ко је једноставно досадан, блокирање порука најчешће је довољно да се проблем заустави. Aко је посреди особа која износи стварне претње, важно је да дете о томе обавести одраслу особу у коју има поверења.

-Обратите пажњу и будите свесни показује ли Ваше дете узнемиреност након добијеног позива мобилним или након времена проведеног на интернету. Обратите пажњу на дететове коментаре или промене у односима с пријатељима. Могуће је да ће бити тајновити, нерадо говорити о својим „он-лaјн" активностима и употреби мобилног.

-Разговарајте с дететом и покушајте разумети на које се начине и за које активности користи интернетом и мобилним телефоном.

-Ограничите коришћење рачунара током дана. Добро је увести јасна правила, нпр. нема рачунара пре школе, пре спавања, за време оброка или пре него што је урађен домаћи.

-Научите дете да не прослеђује нити коментарише садржаје који могу некога повредити.

-Разговарајте с дететом о томе када треба, а када не треба чувати тајну пред родитељима, упозорите га да с непознатим особама (укључујући и оне које познаје путем смс порука и интернета) није добро имати тајне. Такође реците да, кад се осећа неугодно или збуњено због нечега што је доживело, увек може разговарати с вама.

-Разговарајте с дететом о опасностима интернета и научите га да не оставља личне податке ни фотографије на интернету и не договара сусрете с непознатим људима.  -Ако дете јако жели да се упозна с особом коју је упознало преко интернета, нагласите да то мора бити на јавном месту и да никако не иде само. Тражите да на први сусрет поведе неколико другова и другарица или одраслу особу којој вјерује.

-Објасните деци и младима опасности слања својих слика путем интернета, као и појам дечје порнографије. Никад се не зна шта ће друга особа учинити са сликама.  -Уз мало вештине и с основним графичким програмима могуће су разне фотомонтаже. Објасните им, да кад једном пошаљу фотографију, над њом више немају контролу, не знају што се даље с њом догађа. Нагласите да не смеју слати своје фотографије без договора с Вама.

-Нагласите својој деци како они нису криви ако постану жртве електронског насиља. Реците да им нећете због тога одузети право на коришћење рачунара – то је један од могућих разлога због ког деца не говоре одраслима кад постану жртве насиља на интернету.

-Уместо саме забране деци и младима да не износе личне информације, важно их је научити како ограничити приступ других тим информацијама.

-Научите више о мобилнима, интернету и основним појмовима који се користе у виртуалном свету, тако да можете разговарати с децом о њиховим активностима  и искуствима, али и лакше разумети виртуални свијет у ком деца одрастају, а који је пуно другачији од онога који ви познајете.

-Информишите се и о програмима који филтрирају веб странице за које не желите да буду доступне вашем детету. Већина се тих програма може купити преко интернета, а неки су и бесплатни. Неки интернет претраживачи (Интернет Експлорер..Гуглхром ...) имају уграђене филтере који се могу укључити како не би допуштали приступ страницама одређеног садржаја. Најчешће коришћени филтери су ContentProtect, CYBERsitter и NetNanny. Програми за филтрирање су користан алат за родитеље како би могли усмерити пажњу своје деце на поучне и примерене садржаје уместо непожељних. У неким антивирусним програмима, па чак и бесплатнима, који се преузимају с интернета, има и такав пакет, нпр.Punch program , па особу која вам одржава кућни компијутер замолите да га инсталира и подучи вас како се њиме користити. Ни такви програми, међутим, нису савршени па их треба схватити само као помоћно средство. Најбољи су филтер ипак ваше присуство, надзор, поука и подршка.

Сигурно коришћење мобилних телефона

-Нагласите детету да пази коме даје број мобилног телефона.

-Упозорите га нека се опрезно користи неком од чат услуга преко мобилног.

-Ако добије поруку с непознатог броја, нека не одговара. Реците му да не треба одговарати ни на познате бројеве ако се због садржаја поруке осећа лоше или непријатно.

-Објасните детету како шала може лако од смешне да постане увредљивом, и то да, ако је љуто, може учинити нешто због чега ће после пожалити.

-Истакните да буде опрезно када шаље и просљеђује поруке другима.

-Подстакните дете да се пре слања поруке запита може ли она увредити или на било који начин наштетити ономе ко поруку прима.

-Поучите дете да је прослеђивање порука које вређају некога такође насиље па да то не ради.

-Поставите правило према ком није допуштено путем мобилног слати фотографије или видеозаписе других људи без вашег допуштења.

-Ако је дете добило непримерену поруку, позив или је било изложено насиљу, подржите  га и подстакните да одмах разговара с вама или неком другом одраслом особом у коју има поверења (попут наставника, школског психолога,педагога), како се проблем не би погоршао.

-Најчешће се родитељи не устручавају преузети бригу и одговорност за понашање своје деце у игри, школи или у туђој кући. Не мора бити другачије ни кад је реч о ономе што се догађа посредством модерне технологије. Родитељи треба да разговарају са својом децом о компијутерској етици, да договоре правила понашања на интернету и, као најважније, дефинишу последице кршења тих правила.

-Присутност одраслих који надгледају ситуацију на игралиштима умањује количину насиља међу вршњацима. У школама које повећају број дежурних наставника на ходницима, игралиштима, у дворишту, смањен је број насилних инцидената. Исто се може примeнити на електронско насиље.

На Blogger поставио педагог школе

Александар Ђорђевић

Извор:http://www.medijskapismenost.net/dokument/Elektronsko-nasilje-sta-je-i-kako-ga-izbeci#Saveti za roditelje

ПОДСЕТНИК ЗА ИЗБОР ЗАНИМАЊА

ПОДСЕТНИК ЗА ИЗБОР ЗАНИМАЊА

 foto : shutterstock

Налазиш се пред избором свог будућег професионалног пута и вероватно  је у школи или бар са родитељима и друговима, већ било разговора у вези избора твоје будуће школе и занимања.При доношењу одлуке, сигурно ти може помоћи и овај подсетник са 10 питања и одговора.

1.Да ли је избор занимања једна од најважнијих одлука у животу?

ДА, јер да бисмо били срећни у животу, важно је задовољство и успех у послу.Још једнако важна одлука је избор брачног партенера,али је то још далеко ( а избор занимања није и право је време за озбиљно размишљање)

2.Колико су  важни школски предмети?

Веома и зато подели предмете на оне које волиш и на оне које не волиш ( али не због професора, већ због садржаја ).Треба да избегнеш занимања у којима је битно знање из предмета које не волиш, а да се одлучиш за занимања заснована на градиву из твојих омиљених предмета.

3.Колико треба да се бавим својим интересовањима?

При доношењу одлуке треба да пођеш од интересовања и што прецизније да одредиш шта је то што ти се допада дарадиш, а онда да се информишеш у ком занимању су те активности.Волим све или не волим ништа није добародговор.Мораш добро да размислиш  о својим склоностима и интересовањима.Свако има неки хоби, или се бар више интересује за „нешто“, него за „нешто“ друго.Можемо уживати и бити успешни у послу ако нам се он допада, а у супротном ће учење и рад бити мучење.

4.Колико је важно да упознам своје способности , особине,потребе,мотиве,очекивања?

Све ово је јако важно да би се пронашло занимање које највише одговара твојим личним карактеристикама.Постави себи питање да ли можеш све оно што се тражи у занимању ( потражи материјал који говори о захтевима занимања).Замисли фудбалера са „две“ леве ноге или лекара који пада у несвест када види крв? Запамти да нико није способан за све, али су сви способни за нешто( а то нешто је увек већи број занимања)

5.Да ли при доношењу одлуке „шта ћу бити кад порастем“ треба да упознам више занимања?

Наравно ДА, јер да бисмо знали шта да бирамо , морамо знати шта се све „нуди“

6.Колико информација је довољно да прикупим о занимањима?

Како се то зове и шта се ту ради је мало.Што више то боље је ближе истини.Треба да знаш све оно што ти је важно .У којој школи се може школовати за то занимање, који се предмети изучавају,колико дуго траје школовање...Сигурно ти је важна информација о могућностима запошљавања, заради...Битно је да знаш и које способности , вештине и особине су важне за успех.

7.Како се могу информисати о занимањима?

Пожељно је да користиш више извора из којих можеш сазнати битне информације и зато су важни људи око тебе који раде различите послове,предметни наставници и стручни сарадници,штампа,радио ,ТВ , Интернет , ...Постоје и специјализовани штампани и видео материјали и наравно , не пропусти да посетиш различите фирме и предузећа и видиш радна места занимања која те интересују.Да , заборавили смо мамае, тате, тетке и остале рођаке.

8.Шта са мамама и татама?Да ли да послушам савет родитеља?

Код већине осмака, родитељи имају највећи утицај на избор занимања.Сигурно је да те они највише воле и да су највише заинтересовани (поред тебе наравно) за избор твог занимања.Питање је једно да ли они заиста знају шта је најбоље за тебе.То их мораш питати и сам утврдити, а можеш им набавити и материјал са саветимаза родитеље како да подрже своје дете, а да при томе не утичу на његов избор.

9.Мноштво занимања-које је за мене?Да ли ћу погрешити?

Сигурно ћеш погрешити ( или бар скоро сигурно) ако одабереш занимање и упишеш се у школу на основу оваквих размишљања: то ми је најближе( а ти не волиш да се гураш кроз аутобус) или исто ће уписати мој најбољи друг ( и нећете се до краја живота раздвајати); или ово је животни сан мојих родитеља ( може и само тате, а ти се не питаш да ли и ти то сањаш) ; или осветнички пут одлуке типа: баш ћу из ината или показаћу ја њима шта и колико могу ; или лелујање као листић на ветру: потпуно ми је свеједно : где ме приме јер сам баш „сјајно“ забрљао са успехом или варијанта ја сам „Вуковац“ могу све...Нећеш погрешити ако водиш рачуна о свему на чега те подсећамо, а ако и даље не будеш сигуран, обрати се психологу у школи или у најближој Филијали за запошљавање.

10. Да ли је добро ако тачно знам шта желим,хоћу само то занимање?

Мораш имати и алтернативе.Поред изабраног  занимања треба да утврдиш шта је још слично твом избору или шта ти се још допада.Увек, ако се довољно потрудимо,можемо да пронађемо више занимања која би била за нас .Запамти: више алтернатива-већа шанса за упис!

На Blogger поставио педагог школе

Александар Ђорђевић

Поремећај свакодневице и кризна ситуација у којој смо се нашли може да доведе до напетости, промене расположења, смањеног осећаја безбедности. Ако се стрес не каналише може да иницира муцање. Оно може да се јави нагло код детета које је имало сасвим течан говор као одговор на узнемиреност.

Муцање као реакција на стрес

Код  детета овај облик муцања се јавља изненада и нагло. Може се јавити у сваком узрасту, али пре свега између прве године и у пубертету. Оно је нагло, изненадно, оштро.

Зашто нека деца муцају?

Разлози су вишеструки. Бар три фактора у томе учествују :

биолошка склоност ка муцању (наслеђена или урођена),

трауматска ситуација као непосредни повод,

психолошки унутрашњи и спољни чиниоци који такво стање подржавају.

Не значи да ће сви који имају склоност ка муцању стварно и постати муцаве особе. Исто тако, ко нема склоност ка муцању неће постати муцава особа било шта да му се дешава. Смиреност у окружењу детета које је почело да муца пре ће му помоћи да превлада проблем муцања.

Свако дете има свој  сет фактора који доприносе појави и одржавању муцања. Зато се и процена и помоћ морају одредити према сваком детету понаособ.

Муцање се лечи искључиво вежбањем:

вежбе дисања

вежбе релаксације(опуштања)

Вежбе дисања

– Шварцова метода – подразумева удах и пасивни издисај, на чијим „леђима“ се изговара реч, да глатко исцури.

Муцање се најчешће дешава на једној речи у реченици. Када се уз помоћ пасивног издисаја превазиђе та препрека, даљи говор глатко тече. Особе које муцају имају способност да у осам од десет случајева знају када ће замуцати. Та чињеница се употребљава и у терапији.

– Брајовићева метода – подразумева читав низ вежби и најефикаснија је код најтежих муцања, која су праћена тиковима. Овај комплексни метод подразумева истовремено писање и певање гласова, што је и одлична вежба концентрације.

– Фрејзерова метода – подразумева допуњавање реченице.

Логопед изговори четири речи једне реченице, а пацијент допуни пету. Сваким понављањем, пацијент изговара по реч више, док на крају не изговори течно целу реченицу.

Вежбе релаксације

Подразумевају опуштање целог тела, као и специфичних региона (лица, језика и грла). Пацијент зажмури и почне да опушта део по део тела. Релаксација креће од палца на нози и тако све до чела. Када се то заврши, прелази се на специфичне регионе: усне, језик и грло. Вежбе релаксације су претходница или допуна метода дисања.

Још неке од метода које се користе су и:

метода за контролну брзину говора

успоравање говора или метод заједничког говора

убацивање неутралног гласа пре изговора речи

примена шума у лечењу муцања

Делај систем

метода читања

метода жвакања

Шта осећа и мисли о себи особа која муца?

Нелагодност и страх пре говора

лма лошу слику о себи, умањује своје вредности

Потиснуту љутњу на саговорника који показује нестрпљење, неразумевање, сазаљење или претерано заштитнички став у комуникацији.

Шта погоршава муцање?

Што је реченица сложенија, то ће особа више муцати

Препричавање властитог доживљаја које је емоционално обојено

Телефонска комуникација, због мањег броја пауза у говору и одсутности невербалне корнуникације

лзговарање властитог имена

Причање вицева или шала

Ограничено време за одговор на неко питање или дужи говорни исказ

Критички или непажљив слушалац

Комуникација са неким ко је важан (родитељ, наставник, особа супротног пола, послодавац)

Комуникација са непознатим, срамежљивост у првом контакту

Комуникација са вршњацима због такмичарског духа.

  Како можемо да олакшамо говор особе која муца?

• Да прихватамо такву особу

• Да не избегавамо контакт очима

• Да смањимо број питања

• Да покажемо заинтересованост за његов исказ

• Да омогучимо довољно времена, да би одговорила без додатног притиска

• Да не прекидамо и не пожурујемо њен говор.

Како можете да помогнете свом детету?

Бодрите ваше дете да говори и осећа радост и задовољство у томе.

Не говорите и не подстичите друге да говоре уместо њега.

Посветите му довољно времена, одвојте сваког дана неки период када ћете проводити време са својим дететом бавећи се неким заједничким активностима – причајући приче, доживљаје, планове, играјући се….

Усмерите пажњу свог детета на активности у којима је успешно.

Дозволите да осети да га волите и да је оно важно за вас.

Смањите стресне ситуације у породици.

Успоставите правилне ритмове спавања, исхране и активности у дневној рутини вашег детета.

Не кривите себе ни своје дете због његовог/њеног муцања.

Дајте сами добар пример говорећи лагано.

Будите стрпљиви када дете говори.

Пустите дете да само прави реченице и дозволите му да заврши властиту мисао (али му ипак понудите адекватну реч – нарочито ако је дете сасвим мало, док се не обогати дететов фонд речи).

                                                                                                                    Слађана Николић, логопед

Психотерапеут за саветује како да избегнете осећај тескобе и анксиозности током карантина

Страх мотивише да се склонимо, заштитимо и као такав је користан, а какве последице може имати колективна паника и како да избегнемо осећај анксиозности и шта је лек за сва ова непријатна и снажна осећања за Б92.нет говори др Зоран Миливојевић, психотерапеут.

Како да избегнемо тренутке панике услед епидемије?

''Корона вирус је стварна опасност и то она најгора – невидљива, а самим тим може бити свеприсутна. У тим околностима страх, али и забринутост и тескоба су сасвим природна осећања. Страх нас мотивише да се склонимо, да се заштитимо, то јест да применимо све мере заштите, од прања руку до избегавања физичких контаката и загушљивих простора. Другим речима, страх је користан јер нас мотивише на оно што смањује ризик. Колико је важан страх видимо код оних који се не плаше, па се самим тим и не штите, који пркосе мерама заштите и прописаном понашању. Управо ти људи су у овим околностима опасни јер можда носе вирус и шире га, а да тога нису свесни.
Када је реч о паници, постоје она индивидуална и она колективна. Људи се успаниче онда када мисле да ће за неко кратко време настати нека веома важна негативна последица. И зато они покушавају у том кратком времену разноразна понашања у нади да ће неко од њих донети жељени резултат. На пример, неко ко почиње да кашље може да се успаничи да је добио инфекцију вирусом короне и да ће умрети, или се успаничи да се то дешава неком другом ко му је важан. И тада, у паници, уради оно што не сме у случају епидемије, а то је да оде у болницу и тиме можда зарази цело пријемно одељење. У тим случајевима треба звати помоћ телефоном и сачекати да она дође.

Колективна паника води до стампеда. Она настаје због недостатка информација и због себичности. То је резултат нагона крда: када имате велико крдо и када животиње са периферије крда почињу да беже, онда то раде и све друге животиње иако немају информацију шта се тачно дешава. Исто тако и људи, ако виде редове на бензинским пумпама, онда мисле да ти који чекају знају нешто што они сами не знају, тако да онда и они стану у ред и праве резерве. Исто је и са тоалет папиром и ефектом „празних полица“. Паника није добра ни за појединца ни за колектив. Често се дешавају пожари у којима уместо да маса људи дисциплиновано побегне кроз врата, појединци просто зачепе излаз својим телима, спречавајући и себе и оне иза њих да се спасу.''

Посматрајући понашање нашег друштва тренутно како изгледамо, да ли нас је ухватила паника?

''Као и сваки пут, друштво је сегментирано: једни су веома уплашени, други средње уплашени, а један значајан број људи је „неустрашив“. Поред страха, присутна је забринутост и тескоба. Разлог за тескобу је неизвесна будућности, и то из два разлога: страх од разболевања за себе и друге, страх од мутације вируса итд, и због негативних економских последица. Како време пролази код многих људи је све присутнији овај други разлог. Дакле, емотивно стање нације је повећана узбуђеност у смислу страха, али паника није видљива. Гледајући развој догађаја у Италији и Шпанији, мислим да би за нас било боље да се више уплашимо.''

Како да не дође до ситуације ако неко кашље да помислимо да он има коронавирус?

''Уколико неко кашље у вашој близини ви и треба да помислите да можда има коронавирус и да се што пре удаљите од те особе. Наравно, можда она кашље из неког другог разлога, али у ситуацији епидемије, када неко кашље, људи прво помисле на коронавирус. Многи људи су заражени а да то не знају, многи имају симптоме назеба, али то игноришу и тиме друге доводе у опасност. Ја сам лично доживео да сам се накашљао на улици, и жена која ми је ишла у сусрет ме је заобишла у широком луку. То је њена природна реакција и није време да бринемо о томе како ће се неко ко кашље осећати, када се дистанцирамо од њега.''

Када да знамо да је анксиозност "узела маха"?

''Када су та осећања претерана, особа је стално у песимистичким мислима, покушава да предвиди разне негативне сценарије како би се од њих заштитила. Многи тешко спавају, брину се за егзистенцију, буде се пре зоре и слично. Оно што је мало познато то је да сама тескоба, реч у којем корену је реч „тесно“, доводи до затезања дијафрагме и до плитког дисања. То неким људима делује као да плитко дишу зато што су заражени, па се зато знаке тескобе могу погрешно „прочитати“ као да су оболели.'

Оно што је лек за сва ова непријатна и снажна осећања јесте отворен разговор о њима са блиским људима. Када се размене мисли и осећањима, о мислима која их изазивају, када се чује како се други осећају и шта мисле, тада се људи смире, јер једни друге доводе у разумну меру.''

Какве симптоме има параноја, до чега нас може довести услед ове ситуације?

''Параноја означава болесни страх од прогањања, такозвану манију гоњења. Али у жаргону параноја означава сваки прецењени страх. Веома уплашене особе на све око њих гледају као на могуће преносиоце вируса, тако да користе разноразне механизме заштите, од потпуне социјалне изолације, до непрестаног рибања и дезинфиковања себе и свог простора. Ми се тим људима можемо подсмевати јер се понашају тако да прецењују опасност, али они сигурно неће бити заражени. Наравно они за постизање тог степена сигурности плаћају велику цену, али ваљда они знају шта им је најважније.''

Да ли довођење у питање стручности наших лекара може бити један од показатеља параноје?

''Одавно су прошла времена када су људи слепо веровали својим лекарима. Сведоци смо и да се наши угледни лекари, који су несумњиво врхунски стручњаци, нису слагали око неких питања, као на пример, да ли затворити школе и ако да, на колико времена. То није случај само код нас, већ и у целом свету. Некада ствари нису егзактне већ су ствар „образоване процене“ (едуцатед гуесс), тако да ту настају недоумице. У данашње време, када практично постоји сумња у све и свакога, па и у намере Светске здравствене организације, тешко је говорити о параноји када је у питању епидемија око које нам много тога није јасно.''

Шта саветује људима да раде у слободно време ?

''Првенствено да се одморе, да се посвете себи, сусрету са собом, јер је многима то оно што им је недостајало. Затим да се посвете људима које воле, партнеру, породици и деци. Затим долазе све оне ствари који су желели да раде, али нису имали времена. А шта је то, то најбоље зна свако за себе.''

Разговарала: Сања Ћулибрк

На блоггер поставио психолог школе, Милош  Ћулибрк

КАКО СЕ ЗАШТИТИТИ ОД НОВОГ ВИРУСА

Поштовани,

пуно се говори о мерама заштите од новог корона вируса и сигурна сам да сте много тога научили, али није на одмет подсетити се.

Преузето са сајта https://www.zdravlje.org.rs/

На Blogger поставила социјална радница

Александра Деспотовска

Како да учење не буде мучење

                                                Foto: Jack Moreh / freerangestock.com

Уколико се определиш за одређене сугестије које ти се нуде у овом тексту, важно је да их се доследно придржаваш и у том случају учење за тебе неће бити мучење Kао и у спорту, потребно је извесно време да први резултати постану уочљиви,буди упоран/на. Имај стрпљењe и веруј у себе .

Радне навике

Зашто је корисно развити радне навике? То је начин да имаш:

•  више квалитетног слободног времена

Ако ти одуговлачење  пред почетак учења не прија, ако сматраш да се тако изгуби много времена, размисли о стицању радних навика. Развијањем радних навика улажеш и у своје слободно време – добре радне навике омогућавају ефикасније учење и више времена за друге активности.

•  бољи успех у школи

Без добрих радних навика није једноставно кренути и учити редовно. Можда ти је тешко да почнеш да учиш, па одлажеш учење док можеш... Или ти не полази за руком да редовно учиш. Могуће је да не постижеш колико желиш – развијене радне навике су предуслов за успех у школи.

Није лоше подсетити се...

... да је за стицање радних навика важно:

•  правити распоред дневних активности – планирати време за учење, одмор и разоноду

•  учити сваког дана у планираном термину

…да за стицање радних навика није корисно:

•  избегавати планиране активности или одустајати

Обично учим  нередовно  и за сада се сналазим. Ипак, знам да је важно да променим радне навике, али како да себе на то натерам ?

Увек мораш имати на уму оно што је теби важније. Јасно постављен циљ помаже ти да не одустанеш ради тренутних жеља и потреба. Спортисти, на пример, пожеле да се одмарају или забаве у време предвиђено за тренинг. Ипак, жеља да напредују у спорту важнија им је од неких других личних циљева и то им даје снагу да истрају.

Укратко, ако желиш добре радне навике, имај у виду:

•  циљ – намеру да стекнеш радне навике и постигнеш успех у учењу

•  распоред својих дневних активности

•  план учења

План учења

План учења укључује:

Где ћу учити?

У ком временском интервалу ћу учити? Шта ћу учити?

Kојим редоследом ћу учити?

Где ћу учити?

•  За столом

Учење у фотељи или на кревету може бити веома угодно, али није ефикасно јер води у поспаност. Будност је неопходна за добру концентрацију. Учењем за столом одржаваш будност.

•У радној атмосфери – припреми само предмете неопходне за учење

Замисли младу особу окружену занимљивим часописима, игрицама, поред телефона који често звони... Може ли у таквим условима концентрисано да учи једну од тежих лекција?

Важно је да:

•  имаш стални радни простор или кутак – добро осветљен, проветрен...

Стални радни простор је важан за стицање радних навика. Може деловати чудно, али ако увек учиш на истом месту, временом ћеш размишљати о градиву чим седнеш.

•  обезбедиш што “мирније” услове за учење

Неко воли да учи уз музику, неко не. У сваком случају, битно је да музика није гласна. И да те не прекидају телефонски позиви...

У ком временском интервалу ћу учити?

Важно је да се осећаш одморно и спремно за учење – пронађи свој ритам учења и редовно га се придржавај

Истраживања показују да је код већине учење најефикасније: пре подне од 8:00-11:00 и по подне од 16:00-19:00 часова.

Да ли је и код тебе тако? Можеш направити пробу – згодно је да откријеш у ком интервалу учиш најквалитетније и са најмање замора.

Kорисно је да планираш колико ћеш градива за одређено време да савладаш

•  Kад год испуниш план, награди себе нечим што волиш да радиш. Испуњен план, сам по себи, позитивно утиче на мотивацију, а награда може врло повољно да се одрази на елан за учење.

• Ако је твоја спремност за учење релативно слаба, почни са умереним плановима које можеш да испуниш – и на тај начин развијеш мотивацију. Kасније можеш да повећаваш количину градива коју желиш да научиш за одређено време.

Шта ћу учити?

Важно је:

• учити ново градиво истог дана,

Значи, учити предмете који су тог дана били у распореду часова (ако је било новог градива) и израдити домаће задатке задате тог дана.

•  а затим – понављати предмете који су наредног дана у распореду часова

Ново градиво треба учити одмах након што је испредавано јер:

•  заборављање је најбрже на почетку

Нешто што ти је на часу било јасно можеш истог дана да проучиш и поновиш својим речима. У противном, велики део тог градива биће заборављен кроз неколико дана, па ће бити потребно више времена и труда за учење. А то је згодно избећи.

•  битан услов успешног учења је да учење буде распоређено у времену

Ако је учење кампањско  већа је вероватноћа збуњивања, мешања градива, научено краће траје...

Дакле, ако ново градиво учиш истог дана,

•  спречаваш брзо заборављање већ наученог на часу,

•  распоређујеш учење у времену (исто градиво ћеш поновити када буде у распореду часова за наредни дан).

Kојим редоследом ћу учити?

Kорисно је да:

•  прво учиш градиво које ти је теже

Добро је да учиш теже градиво док се још осећаш одморно и свеже. Градиво које ти је лакше можеш да савладаш и касније.

•  сродне наставне предмете не учиш један за другим – могло би доћи до не прављења разлике међу њима ...

•  правиш паузе између учења различитих градива.

Пауза помаже да се научено градиво утврди – ако се не направи пауза пре учења новог градива, већа је вероватноћа да се градиво заборави или да се на прави разлика са оним које је раније научено.

Није корисно:

•  правити паузе током првог сата учења

Загревање је важно, како у спорту, тако и за ефикасно учење. Ако прерано направиш паузу, ефекат загревања нестаје и враћаш се на стартну позицију.

•  правити превише дугачке паузе

Kако треба учити

Почетни преглед градива

Циљ почетног прегледа је да се добије општа представа о ономе што се учи – идеја о главним темама, појмовима... У овој фази градиво се не чита у целини.

За почетни преглед је важно:

•  најпре прочитати садржај поглавља – даје информацију о темама које се обрађују

•  прочитати предговор

•  прећи градиво поглавља – прочитати наслове, поднаслове и понеку реченицу (на пример, истакнуте делове текста)

•  обратити пажњу на табеле, графиконе, слике... – то су обично значајне информације

•  пажљиво прочитати резиме (сажетак поглавља)

Зашто је потребно прегледати читаво поглавље ако се учи лекција?

•  Ако знања добро организујеш, моћи ћеш лакше да их „пронађеш“ , када ти буду потребна

Сродне предмете (на пример, књиге, одећу, кухињски прибор...) држимо на једном месту. Замисли да сродне ствари не држимо заједно – како бисмо их пронашли? Градећи општу представу о темама једног поглавља, правиш «полицу» из које ћеш касније «извлачити» знања која су ти потребна. Прегледом поглавља лекција добија своје логично место у целини.

• Делови добијају пун смисао, право значење, тек у оквиру целине.

Знања која су повезана су најјаснија – може се рећи да једно знање „објашњава“ друго, доприноси смислу другог знања. Смисао сваке лекције постаје јаснији у склопу поглавља коме припада – у контексту других лекција сродног садржаја.

•  Током прегледа могу ти се наметнути питања. Ако градиво читаш тражећи одговор на неко питање, то је добро за концентрацију, уочавање битних делова, па чак и за каснију припрему за одговарање.

Обично се питања спонтано јављају када нас нешто заинтересује. Ако ти се не наметне много питања, нека те то не брине. Прегледом градива сигурно ћеш стећи барем грубу слику о ономе што ћеш учити – а то је циљ прегледа.

Постављање питања у вези са лекцијом

Још увек не читамо лекцију у целини. Наслов и поднаслове лекције претварамо у питања, на која ћемо одговорити током каснијег проучавања лекције. На овај начин и пре читања лекције усмеравамо пажњу на оно што је битно.

Можемо да поставимо и питање: „Kоји проблем ова лекција покушава да реши?“ или „Kоје су главне идеје које писац покушава да нам пренесе овом лекцијом?“. Питања која можемо да формулишемо у вези са конкретним поднасловима, или са насловом лекције, су веома бројна.

Проучавање лекције у целини

Пажљиво читамо лекцију у целини. Док читамо, размишљамо и трудимо се да:

•  одговоримо на питања која смо поставили у претходној фази

•  повежемо то што читамо са оним што вец знамо.

Kада лекцију проучаваш имајући у виду постављена питања, усредсређујеш се на оно што је битно.

Повезујућ и лекцију са оним што већ знаш, повезујеш ново градиво са својим активним знањем – оним знањем које ти је увек на располагању.

Подвлачење није обавезно. Ако се одлучиш да подвлачиш текст важно је да знаш:

•  Подвлачењем истичемо битне идеје– како бисмо себи после олакшали обнављање.

•  Подвлачимо тек када схватимо смисао целе лекције и важније појмове – тада можемо да проценимо који су делови битни, а који нису.

•  Подвлачимо кључне речи или делове реченица.

•  Није корисно подвлачити више од 10-15% текста. Ако подвучемо већи део текста, то није од помоћи у обнављању градива – ако је скоро све подвучено, ништа није посебно истакнуто.

Kада завршиш са проучавањем лекције, можеш да напишеш скицу или резиме, а ако желиш, и једно и друго.

Скица – тезе којима истичемо структуру лекције, као и најважније идеје и чињенице.

Резиме је укратко препричана лекција.

Писање скице или резимеа није обавезно, али ти може помоћи да:

•  издвојиш суштину лекције од детаља и мање битних делова

•  градиво касније успешно поновиш.

Препричавање лекције

У овој фази покушавамо да се присетимо главних идеја и да их препричамо. Ако смо подвлачили, можемо да планирамо излагање на основу истакнутих делова текста. Важно је да препричавамо својим речима .

После препричавања можеш да провериш да ли су главне идеје тачно и у потпуности препричане. Препричавање може да ти помогне да:

• откријеш „празнине“ у свом знању

• боље организујеш чињенице у својој глави

Важно је да не почињеш са преслишавањем пре него што схватиш главне појмове и идеје – да се препричавање не би претворило у нагађање. После препричавања можеш поново читати и проучавати лекцију, ако је потребно.

Провера и обнављање лекције и поглавља

Kада завршиш са проучавањем градива, прегледај своје белешке (скицу, резиме...) и онда се преслишај – без гледања бележака провери своје познавање главних идеја. Покушај да схватиш како су разне чињенице међусобно повезане.

То важи како за проверу лекције, тако и за проверу поглавља.

Да ли ти се некада догодило да мислиш да добро знаш лекцију, а да током одговарања на

часу не успеш да се сетиш основних идеја или повежеш цињенице? То значи да је градиво  научено само до степена препознавања, али се не може изложити, одговорити на подпитања наставника, применити у контролним задацима... Зато је важно да, без гледања у белешке или књигу, провериш да ли у потпуности владаш кључним идејама и њиховим везама.

Kада до ђе на ред провера целог поглавља, можда ћеш имати потребу да прелисташ књигу и провериш кључне чињенице и идеје. Kорисно је да поново погледаш садржај поглавља и повежеш важне чињенице са насловима.

Важно је:

• поновити проверу – на пример после два дана, осам дана, након месец дана... То је обнављање градива. Пошто је заборављање најбрже на почетку, обнављање се најпре врши у краћим, а после у дужим временским размацима.

• почети са провером и обнављањем градива на време. Прави тренутак за прву проверу је одмах пошто се одређено градиво научи – није корисно сачекати дан пред контролни задатак или најављено одговарање.

Укратко, учење са разумевањем подразумева:

• почетни преглед градива

• постављање питања на основу наслова и поднаслова лекције

• проучавање лекције у целини

• препричавање својим речима

• проверу и обнављање, како научене лекције, тако касније и поглавља у целини

Шта ако ме градиво не интересује?

Обично нам се не допада све што се учи у школи. Некада морамо да учимо и оно што нам није занимљиво. Да ли можемо себи да олакшамо учење мање занимљивих лекција? Одговор је ДА.

Мотиви који нас подстичу на стицање знања су различити. Интересовање је једно од најснажнијих покретача учења. Што је већа заинтересованост за неку област, то је учење брже, успешније, а знање дуготрајније.

Можда те тренутно не занима неки школски предмет или градиво. Уколико допустиш могућност да се временом може развити интересовање за ту област, олакшаћеш себи учење. Закључак да те нешто нимало не занима није од помоћи – ствара отпор и отежава учење.

Интересовања се могу мењати и проширивати. Често нам се нешто допадне тек кад више сазнамо о томе – рецимо, прочитамо неку књигу до краја, погледамо филм о коме је први утисак био неповољан... Интересовање често може да нам пробуди и сам наставник својим стилом рада и својом личношцу. Нека интересовања се развијају тек са одређеним степеном зрелости. Уосталом, нека знања нам можда никада неће бити посебно занимљива, али нам могу бити од користи у будућности.

Дакле, ако ти сада није занимљиво неко градиво које учиш у школи, посматрај то као:

•  нешто што те може касније заинтересовати

•  нешто што ти може бити корисно.

И на крају, похвали себе јер напредујеш у учењу и на добром си путу да оствариш свој циљ.

На Blogger поставио педагог школе

Александар Ђођевић

Коришћени делови текста - Одељења за професионалну оријентацију и планирање каријере  / Националне службе за запошљавање.