Страх мотивише да се склонимо, заштитимо и као такав је користан, а какве последице може имати колективна паника и како да избегнемо осећај анксиозности и шта је лек за сва ова непријатна и снажна осећања за Б92.нет говори др Зоран Миливојевић, психотерапеут.
Како да избегнемо тренутке панике услед епидемије?
''Корона вирус је стварна опасност и то она најгора – невидљива, а самим тим може бити свеприсутна. У тим околностима страх, али и забринутост и тескоба су сасвим природна осећања. Страх нас мотивише да се склонимо, да се заштитимо, то јест да применимо све мере заштите, од прања руку до избегавања физичких контаката и загушљивих простора. Другим речима, страх је користан јер нас мотивише на оно што смањује ризик. Колико је важан страх видимо код оних који се не плаше, па се самим тим и не штите, који пркосе мерама заштите и прописаном понашању. Управо ти људи су у овим околностима опасни јер можда носе вирус и шире га, а да тога нису свесни.
Када је реч о паници, постоје она индивидуална и она колективна. Људи се успаниче онда када мисле да ће за неко кратко време настати нека веома важна негативна последица. И зато они покушавају у том кратком времену разноразна понашања у нади да ће неко од њих донети жељени резултат. На пример, неко ко почиње да кашље може да се успаничи да је добио инфекцију вирусом короне и да ће умрети, или се успаничи да се то дешава неком другом ко му је важан. И тада, у паници, уради оно што не сме у случају епидемије, а то је да оде у болницу и тиме можда зарази цело пријемно одељење. У тим случајевима треба звати помоћ телефоном и сачекати да она дође.
Колективна паника води до стампеда. Она настаје због недостатка информација и због себичности. То је резултат нагона крда: када имате велико крдо и када животиње са периферије крда почињу да беже, онда то раде и све друге животиње иако немају информацију шта се тачно дешава. Исто тако и људи, ако виде редове на бензинским пумпама, онда мисле да ти који чекају знају нешто што они сами не знају, тако да онда и они стану у ред и праве резерве. Исто је и са тоалет папиром и ефектом „празних полица“. Паника није добра ни за појединца ни за колектив. Често се дешавају пожари у којима уместо да маса људи дисциплиновано побегне кроз врата, појединци просто зачепе излаз својим телима, спречавајући и себе и оне иза њих да се спасу.''
Посматрајући понашање нашег друштва тренутно како изгледамо, да ли нас је ухватила паника?
''Као и сваки пут, друштво је сегментирано: једни су веома уплашени, други средње уплашени, а један значајан број људи је „неустрашив“. Поред страха, присутна је забринутост и тескоба. Разлог за тескобу је неизвесна будућности, и то из два разлога: страх од разболевања за себе и друге, страх од мутације вируса итд, и због негативних економских последица. Како време пролази код многих људи је све присутнији овај други разлог. Дакле, емотивно стање нације је повећана узбуђеност у смислу страха, али паника није видљива. Гледајући развој догађаја у Италији и Шпанији, мислим да би за нас било боље да се више уплашимо.''
Како да не дође до ситуације ако неко кашље да помислимо да он има коронавирус?
''Уколико неко кашље у вашој близини ви и треба да помислите да можда има коронавирус и да се што пре удаљите од те особе. Наравно, можда она кашље из неког другог разлога, али у ситуацији епидемије, када неко кашље, људи прво помисле на коронавирус. Многи људи су заражени а да то не знају, многи имају симптоме назеба, али то игноришу и тиме друге доводе у опасност. Ја сам лично доживео да сам се накашљао на улици, и жена која ми је ишла у сусрет ме је заобишла у широком луку. То је њена природна реакција и није време да бринемо о томе како ће се неко ко кашље осећати, када се дистанцирамо од њега.''
Када да знамо да је анксиозност "узела маха"?
''Када су та осећања претерана, особа је стално у песимистичким мислима, покушава да предвиди разне негативне сценарије како би се од њих заштитила. Многи тешко спавају, брину се за егзистенцију, буде се пре зоре и слично. Оно што је мало познато то је да сама тескоба, реч у којем корену је реч „тесно“, доводи до затезања дијафрагме и до плитког дисања. То неким људима делује као да плитко дишу зато што су заражени, па се зато знаке тескобе могу погрешно „прочитати“ као да су оболели.'
Оно што је лек за сва ова непријатна и снажна осећања јесте отворен разговор о њима са блиским људима. Када се размене мисли и осећањима, о мислима која их изазивају, када се чује како се други осећају и шта мисле, тада се људи смире, јер једни друге доводе у разумну меру.''
Какве симптоме има параноја, до чега нас може довести услед ове ситуације?
''Параноја означава болесни страх од прогањања, такозвану манију гоњења. Али у жаргону параноја означава сваки прецењени страх. Веома уплашене особе на све око њих гледају као на могуће преносиоце вируса, тако да користе разноразне механизме заштите, од потпуне социјалне изолације, до непрестаног рибања и дезинфиковања себе и свог простора. Ми се тим људима можемо подсмевати јер се понашају тако да прецењују опасност, али они сигурно неће бити заражени. Наравно они за постизање тог степена сигурности плаћају велику цену, али ваљда они знају шта им је најважније.''
Да ли довођење у питање стручности наших лекара може бити један од показатеља параноје?
''Одавно су прошла времена када су људи слепо веровали својим лекарима. Сведоци смо и да се наши угледни лекари, који су несумњиво врхунски стручњаци, нису слагали око неких питања, као на пример, да ли затворити школе и ако да, на колико времена. То није случај само код нас, већ и у целом свету. Некада ствари нису егзактне већ су ствар „образоване процене“ (едуцатед гуесс), тако да ту настају недоумице. У данашње време, када практично постоји сумња у све и свакога, па и у намере Светске здравствене организације, тешко је говорити о параноји када је у питању епидемија око које нам много тога није јасно.''
Шта саветује људима да раде у слободно време ?
''Првенствено да се одморе, да се посвете себи, сусрету са собом, јер је многима то оно што им је недостајало. Затим да се посвете људима које воле, партнеру, породици и деци. Затим долазе све оне ствари који су желели да раде, али нису имали времена. А шта је то, то најбоље зна свако за себе.''
Разговарала: Сања Ћулибрк
На блоггер поставио психолог школе, Милош Ћулибрк
Како да избегнемо тренутке панике услед епидемије?
''Корона вирус је стварна опасност и то она најгора – невидљива, а самим тим може бити свеприсутна. У тим околностима страх, али и забринутост и тескоба су сасвим природна осећања. Страх нас мотивише да се склонимо, да се заштитимо, то јест да применимо све мере заштите, од прања руку до избегавања физичких контаката и загушљивих простора. Другим речима, страх је користан јер нас мотивише на оно што смањује ризик. Колико је важан страх видимо код оних који се не плаше, па се самим тим и не штите, који пркосе мерама заштите и прописаном понашању. Управо ти људи су у овим околностима опасни јер можда носе вирус и шире га, а да тога нису свесни.
Када је реч о паници, постоје она индивидуална и она колективна. Људи се успаниче онда када мисле да ће за неко кратко време настати нека веома важна негативна последица. И зато они покушавају у том кратком времену разноразна понашања у нади да ће неко од њих донети жељени резултат. На пример, неко ко почиње да кашље може да се успаничи да је добио инфекцију вирусом короне и да ће умрети, или се успаничи да се то дешава неком другом ко му је важан. И тада, у паници, уради оно што не сме у случају епидемије, а то је да оде у болницу и тиме можда зарази цело пријемно одељење. У тим случајевима треба звати помоћ телефоном и сачекати да она дође.
Колективна паника води до стампеда. Она настаје због недостатка информација и због себичности. То је резултат нагона крда: када имате велико крдо и када животиње са периферије крда почињу да беже, онда то раде и све друге животиње иако немају информацију шта се тачно дешава. Исто тако и људи, ако виде редове на бензинским пумпама, онда мисле да ти који чекају знају нешто што они сами не знају, тако да онда и они стану у ред и праве резерве. Исто је и са тоалет папиром и ефектом „празних полица“. Паника није добра ни за појединца ни за колектив. Често се дешавају пожари у којима уместо да маса људи дисциплиновано побегне кроз врата, појединци просто зачепе излаз својим телима, спречавајући и себе и оне иза њих да се спасу.''
Посматрајући понашање нашег друштва тренутно како изгледамо, да ли нас је ухватила паника?
''Као и сваки пут, друштво је сегментирано: једни су веома уплашени, други средње уплашени, а један значајан број људи је „неустрашив“. Поред страха, присутна је забринутост и тескоба. Разлог за тескобу је неизвесна будућности, и то из два разлога: страх од разболевања за себе и друге, страх од мутације вируса итд, и због негативних економских последица. Како време пролази код многих људи је све присутнији овај други разлог. Дакле, емотивно стање нације је повећана узбуђеност у смислу страха, али паника није видљива. Гледајући развој догађаја у Италији и Шпанији, мислим да би за нас било боље да се више уплашимо.''
Како да не дође до ситуације ако неко кашље да помислимо да он има коронавирус?
''Уколико неко кашље у вашој близини ви и треба да помислите да можда има коронавирус и да се што пре удаљите од те особе. Наравно, можда она кашље из неког другог разлога, али у ситуацији епидемије, када неко кашље, људи прво помисле на коронавирус. Многи људи су заражени а да то не знају, многи имају симптоме назеба, али то игноришу и тиме друге доводе у опасност. Ја сам лично доживео да сам се накашљао на улици, и жена која ми је ишла у сусрет ме је заобишла у широком луку. То је њена природна реакција и није време да бринемо о томе како ће се неко ко кашље осећати, када се дистанцирамо од њега.''
Када да знамо да је анксиозност "узела маха"?
''Када су та осећања претерана, особа је стално у песимистичким мислима, покушава да предвиди разне негативне сценарије како би се од њих заштитила. Многи тешко спавају, брину се за егзистенцију, буде се пре зоре и слично. Оно што је мало познато то је да сама тескоба, реч у којем корену је реч „тесно“, доводи до затезања дијафрагме и до плитког дисања. То неким људима делује као да плитко дишу зато што су заражени, па се зато знаке тескобе могу погрешно „прочитати“ као да су оболели.'
Оно што је лек за сва ова непријатна и снажна осећања јесте отворен разговор о њима са блиским људима. Када се размене мисли и осећањима, о мислима која их изазивају, када се чује како се други осећају и шта мисле, тада се људи смире, јер једни друге доводе у разумну меру.''
Какве симптоме има параноја, до чега нас може довести услед ове ситуације?
''Параноја означава болесни страх од прогањања, такозвану манију гоњења. Али у жаргону параноја означава сваки прецењени страх. Веома уплашене особе на све око њих гледају као на могуће преносиоце вируса, тако да користе разноразне механизме заштите, од потпуне социјалне изолације, до непрестаног рибања и дезинфиковања себе и свог простора. Ми се тим људима можемо подсмевати јер се понашају тако да прецењују опасност, али они сигурно неће бити заражени. Наравно они за постизање тог степена сигурности плаћају велику цену, али ваљда они знају шта им је најважније.''
Да ли довођење у питање стручности наших лекара може бити један од показатеља параноје?
''Одавно су прошла времена када су људи слепо веровали својим лекарима. Сведоци смо и да се наши угледни лекари, који су несумњиво врхунски стручњаци, нису слагали око неких питања, као на пример, да ли затворити школе и ако да, на колико времена. То није случај само код нас, већ и у целом свету. Некада ствари нису егзактне већ су ствар „образоване процене“ (едуцатед гуесс), тако да ту настају недоумице. У данашње време, када практично постоји сумња у све и свакога, па и у намере Светске здравствене организације, тешко је говорити о параноји када је у питању епидемија око које нам много тога није јасно.''
Шта саветује људима да раде у слободно време ?
''Првенствено да се одморе, да се посвете себи, сусрету са собом, јер је многима то оно што им је недостајало. Затим да се посвете људима које воле, партнеру, породици и деци. Затим долазе све оне ствари који су желели да раде, али нису имали времена. А шта је то, то најбоље зна свако за себе.''
Разговарала: Сања Ћулибрк
На блоггер поставио психолог школе, Милош Ћулибрк
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.