О блискости и усамљености

Усамљеност и самоћа се често поистовећују у свакодневном говору. Међутим,бити сам и бити усамљен није исто. Самоћа је конструктивно стање када особа има време за себе и физички је сама. Тад особа може да се посвети учењу, уметности, природи, читању.Наиме, ако желите да напишете књигу, докторски рад или направите неки нови изум, врло често ће вам бити потребно да будете сами и да се сконцентришете.

Посебна врста самоће је када нам је потребан "простор и време" да размислимо о себи и ономе што нам се дешава. Наиме, после раскида, свађе, тешког дана на послу, или великог успеха, можемо пожелети да се мало осамимо и поразмислимо о свему. Интроспекција, саморефлексија су корисне за наш лични раст и развој.

Сви смо верујем били сами више пута у животу. Међутим, данашње модерно доба нам све ређе даје могућност за самоћу. Не само да је физички све теже остати сам, већ смо и изложени томе да смо стално конектовани. Маилови, позиви нам стижу у скоро свако доба дана и наше приватно време скоро па нестаје. У фирмама се све чешће сусрећемо са ситуацијама да се од запослених очекује да су стално доступни, добијају се службени телефони а маилови се проверавају и викендом. Стање у земљи доводи до тога да је теже бити самосталан и независтан појединац а и они који то успеју често су принуђени да купе мале станове и да деле простор са више чланова породице. Имати двориште и бити оффлине данас постаје луксуз.

Време за себе постаје све краће, а управо то време нам је потребно. Наша искуства, наше емоције, наша размишљања треба освестити, проживети, интегрисати. Понекад треба једноставно сести и дубоко дисати. И људи вам кажу: "Немам ја времена за то!", или "Не смем губити време! Стално размишљам о томе шта сам могао да урадим за то време!" Међутим, данас се време губи док се јури да се не изгуби!

Наша деца а и ми сами смо анксиознији него наши вршњаци у неким прошлим столећима. Феномен "феар оф миссинг информатион" је све заступљенији. Када нисмо конектовани, када нисмо у току постајемо анксиозни поводом могућности да нешто пропуштамо. Онда видите друге или можда и себе ухватите у томе да гледате тв, али истовремено проверавете телефон или читате на телефону, док вам је истовремено и рачунар упаљен. Како каже Шери Теркл "бити сам се чини као проблем, делим дакле постојим".

Шта ако вам кажем да је бити сам не само пожељно, већ и здраво по вас? Самоћа је стање када смо сами али не морамо бити усамљени тада. То је стање у којем сте довољно добро друштво себи, и можете га искористити за истраживање себе, свог живота и својих потенцијала. У једном тексту сам нашла можда најлепши опис самоће "самоћа значи унутрашњи мир који потиче од испуњености, то је уживање у тишини, она је освежавајућа, даје нам могућност да поново спознамо себе и сагледамо ствари из друге перспективе."

"Младима би главни предмет учења морао бити тај да науче подносити самоћу: она је наиме извор среће и душевног мира."

А. Шопенхауер

Усамљеност се може дефинисати на више начина. Један од њих је да је то непријатан осећај отуђености и напуштености. Према једној од других дефиниција, усамљеност је стање у коме осећамо да није испуњена наша урођена потреба за друштвеним контактима, односно то је туга због самоће. Неки аутори пак сматрају да је усамљеност стање у коме особа не може да испољи своје потенцијале, затвара се према спољашњем свету и њене способности учествовања у размени искуства, емоција и доживљаја са другима су смањене.

Усамљеност може бити последица ситуације у којој се налазимо и тада је обично то привремено стање. Промена пребивалишта, промена посла, промена града, промена државе у којој живите, затим губитак или измењене значајне везе могу довести до усамљености. Вероватно је већина вас проживела тај осећај када је први пут ушла у учионицу или отишла на предавање, нови посао, па првих пар дана немате са киме да одете на одмор, паузу за кафу или да седите. Како одрастамо може се десити да се наш круг пријатеља смањује, да се односи са породицом и комшијама мењају. Пријатељи се селе у друге градове, државе или добијају децу те самим тим немају исто времена за нас као пре. Ако се у том периоду налазимо у различитим "животним добима и са различитим потребама" можемо се осетити усамљено. Ова врста усамљености се уобичајено разреши у краћем временском периоду, било тако што особа прихвата новонастале релације задржавајући блискост, или се ако је у новој среди упознаје са новим особама, гради нове односе и истражује своје могућности.

Међутим, много опаснија врста усамљености је она када се осећамо изоловано, одбачено, несхваћено и напуштено. Тада особа може бити заиста физички сама а може и бити окружена људима а и даље се осећати тако. Тада имамо потребу за контактима са другим људима, за блискошћу, љубављу, пажњом али их немамо. Поред осећања усамљености, тада можемо да осећамо самосажаљење, беспомоћност, безнадежност, анксиозност, досаду, а можемо постати и депресивни. Анксиозност се може јавити поводом могућности да то стање остане тајно, али и поводом ступања у нове односе. Наиме, особе које су се осетиле усамљене, имају негативну перцепцију себе, других и околности.  Могу себе доживљавати као мање вредне, мање занимљиве, мање способне него што заиста јесу, док су други опажени као мање заинтересовани, постојећи односи као мање значајни, а живот као тежи него што заиста јесте. Нека од уобичајених размишљања би била: "Нико не жели да се дружи са мном. Мене нико не разуме. Ово се дешава једино мени. Живот не сме бити овакав. Други морају да ми пруже пажњу, љубав и подршку која ми је потребна. Мене нико не воли. Ужасно је бити сам! Не могу више да поднесем ово осећање. Никада нећу наћи неког ко ће ме заиста волети."



Овакав начин размишљања доводи до нездравих осећања попут депресије, осећања кривице, беса, и анксиозности. Осим што утиче на наше ментално здравље, усамљеност утиче и на наше физичко здравље односно долази до пада имунитета и кардиоваскуларних проблема.



Када усамљеност нарушава квалитет вашег живота, ваших постојећих веза онда је потребно радити на томе. То може бити уз помоћ пријатеља, сами уз помоћ књига или саморефлекције, а ако вам ни то не доводи до побољшања онда је потребно отићи на психотерапију. Уз помоћ психотерапеута ви ћете научити технике и стечи вештине које ће вам помоћи да будете боље. Нпр.: Ако се усамљена особа иначе осећа анксиозно у социјалним релацијама, самим тим и ако је практично свесна шта треба да уради да се не би осећала више усамљено она то најчешће неће урадити због те друге нездраве емоције.

Пример: особа која је усамљена опажа друге као мање заинтересоване за њу, а притом себе сматра досадном и мање вредном особом. Добија позив за рођендан и пред одлазак на исти размишља: "опет ћу се осећати непријатно, не волим да идем на непозната места где су људи који ионако неће хтети да разговарају са мном! А и ја, увек се погубим и никад никоме не прилазим први! Мржим тај осећај."

Прво особа која има сличан начин размишљања се поред усамљености, суочава са анксиозношћу, али и са анксиозношћу поводом своје анксиозности. То би изгледало отприлике овако: нисте тренирали годинама, пријавили сте се за маратон који је за два дана, ви и даље не тренирате и притом одлазите на маратон у мартинкама и још сте ставили ранац на леђа. Хм, биће мало тешко трчати, зар не? Када оде на рођендан особа са оваквим начином размишљања ће највероватније седети негде у ћошку, ретко се упуштати у комуникацију и отићи ће кући разочарана јер "опет се десило исто". Ми то зовемо самоостварујуће пророчанство.

Наиме када очекујемо одређене ствари, ми се несвесно почињемо понашати у складу са нашим очекивањима што доводи до тога да се наша очекивања и остваре. Иронично, ми смо креатори сопствене агоније! Међутим, самим тим што смо креатори, када прихватимо своју одговорност онда можемо да креирамо ствари и мало другачије. Прво бисмо прихватили себе као неког ко је склон анксиозном реаговају у таквим ситуацијама, односно дозволили бисмо себи да нам је непријатно и да се не сналазимо најбоље. Самим тим., ниво анксиозности ће се смањивати и неће бити додатно узнемирени. Након тога, када смо прихватили могућност јављања анксиозности, радимо на сопственој анксиозности везаној за ступање у нова познанства или продубљивање односа. Особа може бити анксиозна поводом тога шта ће други мислити о њој а може бити анксиозна и поводом могућности да у односу поново буде повређена, разочарана (страх од блискости).

Као што видите, када имамо нездрава осећања и дисфункционална понашања понекад је тешко разлучити шта чему претходи и шта је последица чега, те се можете наћи у зачараном кругу из кога је тешко изаћи сам. Баш зато што ми јесмо социјална бића и зато што нам је потреба за љубављу и блискошћу урођена, у реду бити тужан и незадовољан када то немамо. И треба да се трудимо да остваримо оно што желимо. Ипак, напоменућу да ће неки изабрати да буду сами. И то је у реду. Верујем да су се Тесла и Галилеј осећали понекад усамљено. Да ли је то пут којим свако од нас треба да иде? Не знам, сами смо креатори своје судбине и неки од нас ће заиста можда одабрати то. Неки ће нам управо због тога можда подарити прогрес који не би био могућ иначе. Али исто тако верујем да је важно знати да ли смо сами зато што жели да будемо сами и стварамо у тој самоћи или смо сами зато што се бојимо да ћемо бити одбачени, напуштени? И још важније да ли смо са неким зато што се бојимо да будемо сами? Да ли смо толико конектовани јер смо у својим животима више него икад удаљени једни од других?

Не дозволите да вас усамљеност врати некоме коме није стало до вас, и још важније не дозволите да вас усамљеност врати некоме до кога вама није стало.

За крај, моја омиљена слика са Бурнинг ман фестивала. "Тхе лове"  је дело украјинског уметника Александра Милов, и представља двоје одраслих који седе окренутих леђа једно другом. Како сунце залази и месец се рађа, две мале фигуре унутар фигуре одраслих се буде и осветљавају околину. Наше унутрашње дете које има потребу за љубављу, за додиром, способно да опрости, воли, додирује унутрашње дете другог и љубав се рађа, љубав побеђује тугу, бес, неразумевање. То дете унутар нас је и даље ту. Само га треба пробудити и дозволити да се сусретне са другима.

Извор: причајмоотоме.рс

На блоггер поставио психолог школе
Милош Ћулибрк