Готово да нема особе која се у свом животу не сусретне са проблемима, било да су у питању свакодневни стресови или озбилјне животне трауме. Ношење са некима од животних изазова није лак задатак и може да резултира патњом, одустајањем или тешкоћама у проналажењу решења. Један од честих добронамерних савета које у таквим ситуацијама лјуди добијају од своје околине, па чак и од стручњака, у себи садржи поруку: “избегавајте стрес”. Овакав савет одражава претпоставку да ће се лјуди у сусрету са животним тешкоћама лоше носити, или да ће их дугорочна изложеност стресу учинити подложним за јавлјање бројних психолошких или телесних тегоба.
Међутим, бројни су примери где особе успешно превазилазе чак и веома трауматичне околности. Особе које су одрастале у изузетно тешким условима, или доживлјавале трауматска искуства током живота, могу функционисати веома добро и развити поверење у сопствене капацитете за прилагођавање различитим околностима. Из овога можемо заклјучити да лјуди, у мањој или већој мери, имају потенцијал да се успешно носе са проблемима, чак и када су ти проблеми изузетно сложени. Ова способност излажења на крај са проблемима и релативно брзог опоравка од стреса се у психологији назива резилијентност, односно психолошка отпорност. Резилијентност подразумева веру да смо способни да савладамо изазове пред којима се налазимо, као и истрајност у њиховом решавању. Такође, резилијентност можемо разумети као способност да се након стресних догађаја успешно опоравимо или преболимо значајне губитке.
Када говоримо о психолошкој отпорности важно је имати на уму да је то способност која се може развијати и увежбавати на разне начине, у складу са нашим потребама и особинама. Нпр. показало се да је оптимистичан став, као и поверење у себе и друге нешто што доприноси психолошкој отпорности. Неки лјуди су резилијентни захвалјујући томе што су склони да поставлјају реалистичне цилјеве и очекивања. Неки су своју отпорност развили тако што су научили како да решавају проблеме, доносе одлуке и да грешкама и препрекама приступају као према изазовима који треба решити, а не као нечему страшном што треба избећи. Такође, корисним се показује прихватање себе као особе која има и врлине и мане, као и прихватање непријатних осећања и догађаја као дела живота. Далје, важна вештина која доприноси резилијентности је тражење помоћи или подршке када нам је она потребна. Ово обично подразумева разговор са особом од поверења, било да је то блиска особа или психолог. Ако нађемо саговорника који нас неће осуђивати или критиковати, него ће нас саслушати са пажњом, можемо добити корисне савете, подршку или увид у то како други лјуди гледају на исту ствар, да ли су и сами имали слична искуства итд.
Дакле, постоји распрострањена идеја о томе да ћемо се заштити уколико се будемо клонили стреса. Међутим, избегавање свих ситуација које би могле бити повод за стрес често није могуће, из простог разлога што оне чине саставни део живота. Додатно, избегавањем суочавања са стресом ускраћујемо могућност стицања искустава и вештина потребних за његово превазилажење. Ова искуства нам временом помажу да будућим животним изазовима прилазимо са поверењем у себе и своје способности. Дакле, савет са почетка текста би могао да се преформулише из “избегавајте стрес” у “искористите стрес као прилику да научите да се носите са тешкоћама и развијате своју резилијентност”.
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Извор: еПсихотерапија
Међутим, бројни су примери где особе успешно превазилазе чак и веома трауматичне околности. Особе које су одрастале у изузетно тешким условима, или доживлјавале трауматска искуства током живота, могу функционисати веома добро и развити поверење у сопствене капацитете за прилагођавање различитим околностима. Из овога можемо заклјучити да лјуди, у мањој или већој мери, имају потенцијал да се успешно носе са проблемима, чак и када су ти проблеми изузетно сложени. Ова способност излажења на крај са проблемима и релативно брзог опоравка од стреса се у психологији назива резилијентност, односно психолошка отпорност. Резилијентност подразумева веру да смо способни да савладамо изазове пред којима се налазимо, као и истрајност у њиховом решавању. Такође, резилијентност можемо разумети као способност да се након стресних догађаја успешно опоравимо или преболимо значајне губитке.
Када говоримо о психолошкој отпорности важно је имати на уму да је то способност која се може развијати и увежбавати на разне начине, у складу са нашим потребама и особинама. Нпр. показало се да је оптимистичан став, као и поверење у себе и друге нешто што доприноси психолошкој отпорности. Неки лјуди су резилијентни захвалјујући томе што су склони да поставлјају реалистичне цилјеве и очекивања. Неки су своју отпорност развили тако што су научили како да решавају проблеме, доносе одлуке и да грешкама и препрекама приступају као према изазовима који треба решити, а не као нечему страшном што треба избећи. Такође, корисним се показује прихватање себе као особе која има и врлине и мане, као и прихватање непријатних осећања и догађаја као дела живота. Далје, важна вештина која доприноси резилијентности је тражење помоћи или подршке када нам је она потребна. Ово обично подразумева разговор са особом од поверења, било да је то блиска особа или психолог. Ако нађемо саговорника који нас неће осуђивати или критиковати, него ће нас саслушати са пажњом, можемо добити корисне савете, подршку или увид у то како други лјуди гледају на исту ствар, да ли су и сами имали слична искуства итд.
Дакле, постоји распрострањена идеја о томе да ћемо се заштити уколико се будемо клонили стреса. Међутим, избегавање свих ситуација које би могле бити повод за стрес често није могуће, из простог разлога што оне чине саставни део живота. Додатно, избегавањем суочавања са стресом ускраћујемо могућност стицања искустава и вештина потребних за његово превазилажење. Ова искуства нам временом помажу да будућим животним изазовима прилазимо са поверењем у себе и своје способности. Дакле, савет са почетка текста би могао да се преформулише из “избегавајте стрес” у “искористите стрес као прилику да научите да се носите са тешкоћама и развијате своју резилијентност”.
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Извор: еПсихотерапија
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.