Терапијска моћ игре
У музејима широм света могу се видети играчке које датирају из врло старих времена, чак и до неколико хиљада година пре наше ере. Дечија игра је заједничка појава за све познате културе.
Истраживања су показала да деца спонатано користе игру као средство решавања унутрашњих конфликата и проблема са којима се срећу. Путем игре, она овладавају вештинама важним за живот у заједници. Игра је и важно средство комуникације пре него што у потпуности овладају језиком. Посматрати енергију којом је дете унесено у игру и важност коју придаје својим ликовима значи привилегију посматрања његовог унутрашњег света на најспонтанији и најотворенији начин.
Психотерапеути су давно схватили важност игре за дечији развој, те су разрадили методе у којима се игра користи као терапијско средство. Рани психоаналитичари су дечију игру посматрали као аналогију слободним асоцијацијама код одраслих које откривају важне садржаје из нашег унутрашњег света. Данас постоји терапија игром, најчешће употребљавана у раду са децом, у којој се на структурисани начин користе елементи игре у циљу психодијагностике и решавања проблема код мале деце.
Замислите ситуацију у којој дете почиње да долази нерасположено из вртића. Не уме, није расположено да објашњава или га нико не пита шта се дешава и шта га мучи. Одлази у собу, поставља лутке око себе и почиње… Једна лутка „каже“: „Опет ниси појела све што је било за ручак! Ти си неваљала девојчица! Срам те било, видиш како сви остали слушају, само се ти инатиш и плачеш! Сад ћеш у ћошак…“ Родитељ ће из такве ситуације моћи да дође до многих закључака – није потребно да буде психотерапеут да би схватио шта се дешава.
Није свака дечија игра састављена од онога што мучи дете. Игра често укључује и елементе фантазије, па тако кроз играње деца испробавају и уче различите улоге које их чекају кад порасту: да буду важне фигуре, вође, да брину о другима, да спашавају свет, да излазе на крај са различитим ситуацијама у којима ће се тек наћи… Тај аспект игре се такође користи у терапијске сврхе, па се детету могу понудити другачији начини реаговања, разумавања и подршке од оних који су му познати.
Формални контекст терапије игром подразумева просторију са великим бројем посебно погодних играчака које представљају људе и животиње, куће, затим табле, бојице и папире за цртање, пластелин… Дечији терапеут уводи дете у такву собу, пријатну и пријатељску, и упознаје га са играчкама, а затим прати дете у активностима које је само изабрало. Дете обично спонатано уводи и терапеута у своју игру, нудећи му одређене улоге које треба да преузме. На пример, дете је учитељица, а терапеут ученик, или дете је тата, а терапеут син. Дете је редитељ сцене у којима су играчке главни глумци, а може да се каже да је таква представа прављена по „стварним догађајима“, то јест, да сличност са реалним животом није случајна. Посматрањем спонатаног понашања детата и мењањем разних елемената своје улоге, терапеут добија прилику да комуницира са дететом на начин који је за дете најприроднији и најразумљивији.
Током времена су осмишљаване различите форме: терапија у песку – у којој се минијатурне фигурице налазе у кутији са песком у којој се одигравају различите сцене, терапија са плишаним медама (теддy беар тхерапy у којој се група плишаних медведа користи за одигравање и враћања осећаја сигурности и топлине; терапија причањем прича (сторyтеллинг тхерапy) – у којој се кроз форму прича и бајки за децу осмишљавају и разрађују различити сценарији у сарадњи са дететом. Дечији психолог Борис Левинсон је случајно приметио, радећи са децом која су имала проблеме у комуникацији, да су сеансе са децом биле много продуктивније када им је присуствовао његов пас. Иако је његова идеја неславно прошла – наводно су га колеге иронично питале колики проценат хонорара даје псу – данас је уобичајено да се терапијске животиње попут паса, делфина и коња користе као додатни елемент у терапији игром (анимал ассистед плаy тхерапy).
Како игра није резервисана само за децу, тако се и неке форме психотерапија игром користе и у раду са адолесцентима и одраслима. Искуство је показало да је ово корисно на више начина – особа се повезује са својим доживљајима и осећањима из раног детињства и са својим унутрашњим дететом, како оним повређеним и тужним, тако и оним спонтаним и енергичним. То јој даје прилику да се присети и повеже са некадашњим осећањима сигурности и несигурности, да им приступи из нове перспективе, да спонтаније и коначно слободније одигра те доживљаје и осмисли неконвенционалнија решења, овог пута без страха од последица.
Показујући и конкретизујући свој проблем уз помоћ фигурица у песку, особа лакше може да га сагледа са дистанце, да „испроба“ другачије поставке, да испољи осећања – на пример, уклањањем фигурице која представља непожељан елемент. Радећи на проблему негде изван себе, мање се осећамо угрожено и отворенији смо за другачије приступе решењу. Фокусирани на „сада и овде“ ситуацију, нисмо преплављени негативним емоцијама као што бисмо били да о проблемима причамо директно, те олакшано приступамо сопственим капацитетима које смо склони да заборавимо када смо превише узнемирени.
Недавно се појавила вест да је управа једног ланца хотела намењеног углавном пословним људима одлучила да спроведе анкету међу гостима пошто је у објектима пронађено чак 75 хиљада заборављених плишаних меда. Имајући у виду ко су клијенти, наводно се дошло до невероватног податка – да 35 посто одраслих Британаца спава са својим плишаним медама, то јест да су медведићи сапутници на пословним путовањима. Можда после овог податка мање чуди постојање нове форме теддy беар терапије за одрасле. Искуство бројних терапуета је показало да се, повезујући се са сопственим унутрашњим дететом и осећајем сигурности и топлине које повезујемо са детињством, лакше ослобађамо стреса и мирније спавамо.
Посматрано кроз еволутивну перспективу, ова теза има смисла. Људи су социјална бића и од тренутка рођења су усмерени на друге и контакт са њима – присетите се афективног везивања. Спавајући са плишаним медом, имамо нешто – или симболичког „неког“ – поред себе: неосуђујуће, подржавајуће, мекано и топло, што нам даје осећај сигурности и припадања.
Код одраслих, многе функције које смо као деца обављали се интернализују, преносимо их у себе, у свој ментални свет, па се исто дешава и са игром. Уместо да глумимо супер-хероја, замишљамо себе као велике и важне. Неструктурисана игра је слична унутрашњем свету фантазије који је повезан са креативном функцијом. Играјући се ослобађамо унутрашњи процес креативности, лабавијих тумачења и оригиналних приступа стварности.
Колега ми је недавни испричао како се на једном дечијем рођендану заинтересовао за аутиће на даљинско управљање да би убрзо схватио да је окружен нестрпљивим погледима деце којој је „заузео“ играчке и, помало растужен, вратио им аутиће. Уместо да тражимо изговоре дечијих рођендана како бисмо се играли, можда је боље ископати заборављеног меду из старих кутија када нам следећи пут буде потребно емпатично присуство или „шапа за плакање“. Меда и дете су снажан двојац. И немојте нехајно одшетати до лопте на излету, појурите за њом као да од тога зависи опстанак света и разумећете зашто сте некада свет доживљавали тако изазовним и занимљивим
извор: епсихотерапија
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
У музејима широм света могу се видети играчке које датирају из врло старих времена, чак и до неколико хиљада година пре наше ере. Дечија игра је заједничка појава за све познате културе.
Истраживања су показала да деца спонатано користе игру као средство решавања унутрашњих конфликата и проблема са којима се срећу. Путем игре, она овладавају вештинама важним за живот у заједници. Игра је и важно средство комуникације пре него што у потпуности овладају језиком. Посматрати енергију којом је дете унесено у игру и важност коју придаје својим ликовима значи привилегију посматрања његовог унутрашњег света на најспонтанији и најотворенији начин.
Психотерапеути су давно схватили важност игре за дечији развој, те су разрадили методе у којима се игра користи као терапијско средство. Рани психоаналитичари су дечију игру посматрали као аналогију слободним асоцијацијама код одраслих које откривају важне садржаје из нашег унутрашњег света. Данас постоји терапија игром, најчешће употребљавана у раду са децом, у којој се на структурисани начин користе елементи игре у циљу психодијагностике и решавања проблема код мале деце.
Замислите ситуацију у којој дете почиње да долази нерасположено из вртића. Не уме, није расположено да објашњава или га нико не пита шта се дешава и шта га мучи. Одлази у собу, поставља лутке око себе и почиње… Једна лутка „каже“: „Опет ниси појела све што је било за ручак! Ти си неваљала девојчица! Срам те било, видиш како сви остали слушају, само се ти инатиш и плачеш! Сад ћеш у ћошак…“ Родитељ ће из такве ситуације моћи да дође до многих закључака – није потребно да буде психотерапеут да би схватио шта се дешава.
Није свака дечија игра састављена од онога што мучи дете. Игра често укључује и елементе фантазије, па тако кроз играње деца испробавају и уче различите улоге које их чекају кад порасту: да буду важне фигуре, вође, да брину о другима, да спашавају свет, да излазе на крај са различитим ситуацијама у којима ће се тек наћи… Тај аспект игре се такође користи у терапијске сврхе, па се детету могу понудити другачији начини реаговања, разумавања и подршке од оних који су му познати.
Формални контекст терапије игром подразумева просторију са великим бројем посебно погодних играчака које представљају људе и животиње, куће, затим табле, бојице и папире за цртање, пластелин… Дечији терапеут уводи дете у такву собу, пријатну и пријатељску, и упознаје га са играчкама, а затим прати дете у активностима које је само изабрало. Дете обично спонатано уводи и терапеута у своју игру, нудећи му одређене улоге које треба да преузме. На пример, дете је учитељица, а терапеут ученик, или дете је тата, а терапеут син. Дете је редитељ сцене у којима су играчке главни глумци, а може да се каже да је таква представа прављена по „стварним догађајима“, то јест, да сличност са реалним животом није случајна. Посматрањем спонатаног понашања детата и мењањем разних елемената своје улоге, терапеут добија прилику да комуницира са дететом на начин који је за дете најприроднији и најразумљивији.
Током времена су осмишљаване различите форме: терапија у песку – у којој се минијатурне фигурице налазе у кутији са песком у којој се одигравају различите сцене, терапија са плишаним медама (теддy беар тхерапy у којој се група плишаних медведа користи за одигравање и враћања осећаја сигурности и топлине; терапија причањем прича (сторyтеллинг тхерапy) – у којој се кроз форму прича и бајки за децу осмишљавају и разрађују различити сценарији у сарадњи са дететом. Дечији психолог Борис Левинсон је случајно приметио, радећи са децом која су имала проблеме у комуникацији, да су сеансе са децом биле много продуктивније када им је присуствовао његов пас. Иако је његова идеја неславно прошла – наводно су га колеге иронично питале колики проценат хонорара даје псу – данас је уобичајено да се терапијске животиње попут паса, делфина и коња користе као додатни елемент у терапији игром (анимал ассистед плаy тхерапy).
Како игра није резервисана само за децу, тако се и неке форме психотерапија игром користе и у раду са адолесцентима и одраслима. Искуство је показало да је ово корисно на више начина – особа се повезује са својим доживљајима и осећањима из раног детињства и са својим унутрашњим дететом, како оним повређеним и тужним, тако и оним спонтаним и енергичним. То јој даје прилику да се присети и повеже са некадашњим осећањима сигурности и несигурности, да им приступи из нове перспективе, да спонтаније и коначно слободније одигра те доживљаје и осмисли неконвенционалнија решења, овог пута без страха од последица.
Показујући и конкретизујући свој проблем уз помоћ фигурица у песку, особа лакше може да га сагледа са дистанце, да „испроба“ другачије поставке, да испољи осећања – на пример, уклањањем фигурице која представља непожељан елемент. Радећи на проблему негде изван себе, мање се осећамо угрожено и отворенији смо за другачије приступе решењу. Фокусирани на „сада и овде“ ситуацију, нисмо преплављени негативним емоцијама као што бисмо били да о проблемима причамо директно, те олакшано приступамо сопственим капацитетима које смо склони да заборавимо када смо превише узнемирени.
Недавно се појавила вест да је управа једног ланца хотела намењеног углавном пословним људима одлучила да спроведе анкету међу гостима пошто је у објектима пронађено чак 75 хиљада заборављених плишаних меда. Имајући у виду ко су клијенти, наводно се дошло до невероватног податка – да 35 посто одраслих Британаца спава са својим плишаним медама, то јест да су медведићи сапутници на пословним путовањима. Можда после овог податка мање чуди постојање нове форме теддy беар терапије за одрасле. Искуство бројних терапуета је показало да се, повезујући се са сопственим унутрашњим дететом и осећајем сигурности и топлине које повезујемо са детињством, лакше ослобађамо стреса и мирније спавамо.
Посматрано кроз еволутивну перспективу, ова теза има смисла. Људи су социјална бића и од тренутка рођења су усмерени на друге и контакт са њима – присетите се афективног везивања. Спавајући са плишаним медом, имамо нешто – или симболичког „неког“ – поред себе: неосуђујуће, подржавајуће, мекано и топло, што нам даје осећај сигурности и припадања.
Код одраслих, многе функције које смо као деца обављали се интернализују, преносимо их у себе, у свој ментални свет, па се исто дешава и са игром. Уместо да глумимо супер-хероја, замишљамо себе као велике и важне. Неструктурисана игра је слична унутрашњем свету фантазије који је повезан са креативном функцијом. Играјући се ослобађамо унутрашњи процес креативности, лабавијих тумачења и оригиналних приступа стварности.
Колега ми је недавни испричао како се на једном дечијем рођендану заинтересовао за аутиће на даљинско управљање да би убрзо схватио да је окружен нестрпљивим погледима деце којој је „заузео“ играчке и, помало растужен, вратио им аутиће. Уместо да тражимо изговоре дечијих рођендана како бисмо се играли, можда је боље ископати заборављеног меду из старих кутија када нам следећи пут буде потребно емпатично присуство или „шапа за плакање“. Меда и дете су снажан двојац. И немојте нехајно одшетати до лопте на излету, појурите за њом као да од тога зависи опстанак света и разумећете зашто сте некада свет доживљавали тако изазовним и занимљивим
извор: епсихотерапија
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.