Анорексија нервоза – која се често назива и само анорексија – је поремећај исхране који се карактерише ненормално ниском телесном тежином, интензивним страхом од дебљања и изобличеном перцепцијом тежине. Особе који пате од анорексије придају велику значај контролисању тежине и облика тела, користећи екстремне напоре који имају тенденцију да значајно ометају њихов живот.
Анорексија се најчешће јавља са појавом пубертета или код млађих адолесценткиња, међутим некада је можемо видети и на млађем узрасту, 8 – 11 године.
Не зна се тачан узрок овог поремећаја исхране али се верује да комбинација биолошких, психолошких, породичних и срединских поремећаја доприноси развоју овог проблема.
У покушају да се схвати адолесцентна анорексија, важно је запамтити да је анорексија прогресивни поремећај који се развија. Развој поремећаја иде паралелно са физичким, психолошким и социјалним развојем детета. У стручним текстовима наилазимо да постоји биогенетско семе које укључује склоност ка развоју неуролошких и психолошких фактора ризика за развој анорексије где даље, околина утиче на сам развој тог семена, где оно доживљава највећу снагу након пубертета.
Дакле, поставља се питање шта узоркује развијање анорексије пре пубертета?
Један од фактора је рана дијета и изговори за здраву исхрану. Како дете од 9 година дође до идеје да држи дијету а да није чак ни дебело? Под утицајем притиска вршњака, медија, чак и због учествовања у одређеним спортовима који наглашавају одређени облик тела, више тинејџера је без проблема сколон да проба дијету. Једно истраживање показало је да се више од 80 процената десетогодишњака плаши да буде дебело, а 35-57 процената девојчица у тинејџерском добу укључује опасна понашања у исхрани, као што је “здрава исхрана”, неопрезан пост, употребу таблета, злоупотребу лаксатива и друго.
Када испитујете дете за које сумњате да има овај проблем најчешћи одговори на питање како је све почело јесу „Само сам хтела да смршам неколико килограма“ или „Само желим да једем здраву храну“. Велики је број деце који жели да смрша али не уђу сви у анорексично понашање. Међутим, ране дијете са комбинацијом осталих фактора можемо сматратити фактором ризика за анорексију.
Поред раних дијета имамо и, такозвану, здраву исхрану. Довољно је неколико образовних програма о нездравом начину исхране који би могли бити окидачи у размишљању код деце која су у ризику од анорексије. “Шта је тако лоше у избацивању нездраве хране?” – питање које вам увек поставе. Већна ове деце често верује у то да оно што раде је исправно и увек имају аргумент о здравој исхрани, усредсређују се на детаље (не једу нездраву храну) и из вида губе целокупну слику свог здравља. Склони су црно – белом размишљању, храна је или лоша или добра, “што бих јела лошу храну?”. Поред избацивања, по њиховом систему, нездраве хране, паралелно се развија и анксиозност праћена размишљањем “шта ако се угојим?”, “шта ако од ове хране постанем дебела?”. Тада, најчешће почиње претрага на интернету, памте се калорије јела, нутритивни садржај скоро сваке хране која је детету доступна. Листа нездраве хране расте како се број калорија хране коју стално конзумирају смањује. Ако поједу нешто више од планираног, осећају изражену кривицу и страх од могућег гојења што додатно отежава опоравак младе особе.
Лечење
Зависно од више фактора, лечење се може третирати хоспитализацијом, диспанзерски, медикаментом и психотерапијом као и породичним саветовањем.
Друштвена одговорност
Многи програми који желе да едукују о ризицима преједања и гојазности могу бити контраефикасни ако подстичу страх од јела „нездраве“ хране и / или пропусте прилику да се позову на компоненте живљења здравог, уравнотеженог начина живота. За дете које би могло имати предиспозицију за развој поремећаја у исхрани, као што је анорексија, представљање ових информација може бити окидач сам по себи. Особа која то ради неопходно је да буде едукована и о анорексији, јер је анорексија та која много више утиче на скраћивање животног века младе особе него, рецимо, компулзивно преједање.
на блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Извор Центар за дечију психологију
Анорексија се најчешће јавља са појавом пубертета или код млађих адолесценткиња, међутим некада је можемо видети и на млађем узрасту, 8 – 11 године.
Не зна се тачан узрок овог поремећаја исхране али се верује да комбинација биолошких, психолошких, породичних и срединских поремећаја доприноси развоју овог проблема.
У покушају да се схвати адолесцентна анорексија, важно је запамтити да је анорексија прогресивни поремећај који се развија. Развој поремећаја иде паралелно са физичким, психолошким и социјалним развојем детета. У стручним текстовима наилазимо да постоји биогенетско семе које укључује склоност ка развоју неуролошких и психолошких фактора ризика за развој анорексије где даље, околина утиче на сам развој тог семена, где оно доживљава највећу снагу након пубертета.
Дакле, поставља се питање шта узоркује развијање анорексије пре пубертета?
Један од фактора је рана дијета и изговори за здраву исхрану. Како дете од 9 година дође до идеје да држи дијету а да није чак ни дебело? Под утицајем притиска вршњака, медија, чак и због учествовања у одређеним спортовима који наглашавају одређени облик тела, више тинејџера је без проблема сколон да проба дијету. Једно истраживање показало је да се више од 80 процената десетогодишњака плаши да буде дебело, а 35-57 процената девојчица у тинејџерском добу укључује опасна понашања у исхрани, као што је “здрава исхрана”, неопрезан пост, употребу таблета, злоупотребу лаксатива и друго.
Када испитујете дете за које сумњате да има овај проблем најчешћи одговори на питање како је све почело јесу „Само сам хтела да смршам неколико килограма“ или „Само желим да једем здраву храну“. Велики је број деце који жели да смрша али не уђу сви у анорексично понашање. Међутим, ране дијете са комбинацијом осталих фактора можемо сматратити фактором ризика за анорексију.
Поред раних дијета имамо и, такозвану, здраву исхрану. Довољно је неколико образовних програма о нездравом начину исхране који би могли бити окидачи у размишљању код деце која су у ризику од анорексије. “Шта је тако лоше у избацивању нездраве хране?” – питање које вам увек поставе. Већна ове деце често верује у то да оно што раде је исправно и увек имају аргумент о здравој исхрани, усредсређују се на детаље (не једу нездраву храну) и из вида губе целокупну слику свог здравља. Склони су црно – белом размишљању, храна је или лоша или добра, “што бих јела лошу храну?”. Поред избацивања, по њиховом систему, нездраве хране, паралелно се развија и анксиозност праћена размишљањем “шта ако се угојим?”, “шта ако од ове хране постанем дебела?”. Тада, најчешће почиње претрага на интернету, памте се калорије јела, нутритивни садржај скоро сваке хране која је детету доступна. Листа нездраве хране расте како се број калорија хране коју стално конзумирају смањује. Ако поједу нешто више од планираног, осећају изражену кривицу и страх од могућег гојења што додатно отежава опоравак младе особе.
Лечење
Зависно од више фактора, лечење се може третирати хоспитализацијом, диспанзерски, медикаментом и психотерапијом као и породичним саветовањем.
Друштвена одговорност
Многи програми који желе да едукују о ризицима преједања и гојазности могу бити контраефикасни ако подстичу страх од јела „нездраве“ хране и / или пропусте прилику да се позову на компоненте живљења здравог, уравнотеженог начина живота. За дете које би могло имати предиспозицију за развој поремећаја у исхрани, као што је анорексија, представљање ових информација може бити окидач сам по себи. Особа која то ради неопходно је да буде едукована и о анорексији, јер је анорексија та која много више утиче на скраћивање животног века младе особе него, рецимо, компулзивно преједање.
на блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Извор Центар за дечију психологију
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.