Шта је емпатија?
Да ли сте сигурни да знате шта је то емпатија?
Да ли је то љубазност? Сажаљење? Саосећање?
Неретко можете видети како у циљу неког психолошког
истраживања људи ,,преузимају“ макар на кратко нечији живот. Живот скитнице,
просјака или ипак власника скупоценог аутомобила…
Како случајни пролазници реагују на то када их заустави
човек у просјачком оделу молећи за храну или новац, а како када их из
аутомобила заустави наизглед добростојећи младић који пита за неку адресу?
Да ли бисте и коме пре помогли? Да ли сте свесни туђих
осећања, среће или несреће док их не осетите на сопственој кожи?
Познато је да је емпатија способност да живот посматрамо из
перспективе неког другог, а све у циљу разумевања шта та друга особа осећа.
Многа психолошка истраживања полазила су од тога да су људи
у својој суштини егоцентрични, али чињеница да је човек друштвено биће, које
живи, ради и бори се за свој опстанак у заједници, мења поглед на многе ствари.
Таквим животом у заједници човек постаје способан да саосећа.
У ,,Речнику психологије“ Жарка Требјешанина емпатија је
дефинисана дословно као ,,уосећавање“, ,,уживљавање“ у емоционално стање,
мишљење и понашање других људи. Међутим, емпатија не означава само процес
уживљавања у осећања људи, већ и других осећајних живих бића.
Да ли се емпатија учи?
Још од малих ногу дете је упућено на то да кроз интеракцију
и дружење са вршњацима постаје спремно да развија многе особине емоционалне
интелигенције, али и саму емпатију. Родитељи на личном примеру, кроз пажњу и
бригу о својим најближима, могу показати деци шта је то емпатија и на тај начин
ће и код њих развијати исту врсту осећања.
Психолог Мартин Хофман дефинисао је емпатију као ,,емотивну
реакцију која је у већој мери одговарајућа за ситуацију у којој се налази друга
особа, него за сопствену“.
Емпатија обухвата осећаје бриге према другима, које
доживљавамо при опажању патње других. Важно је истаћи и чињеницу да је емпатија
један од блиских чинилаца и предуслова прихватања деце са сметњама у развоју. Уколико
децу научите да сарађују, не одбацују и да се играју и са својим другарима који
имају потешкоће у развоју, будите сигурни да сте на добром путу да код свог
детета развијете емпатију и научите га правим вредностима.
Емпатија код деце
Деца тек између пете и осме године живота развијају доживљај
других људи у свом окружењу као засебних јединки које имају сопсветни живот,
идентитет и прошлост. На основу примера из свакодневице родитељи могу утицати
на то да дете почне временом самостално да закључује о осећањима других.
Било то од својих вршњака са којима се играју, или од јунака
из прича које им читају пред спавање. Инсистирањем на разговору са својом децом
и на анализи одређених поступака њихових вршњака или јунака из бајки и цртаних
филмова, као и тумачењем њихових осећања, дете ће временом израсти у друштвено
емпатично биће које ће лакше разумети туђе, али и своје емоције.
Да ли се чувате од показивања емоција како бисте се
заштитили?
Колико пута нисте признали своју рањивост како бисте се
заштитили од негативних утицаја околине? Потребно је да препознате, признате и
адекватно испољите своја осећања како бисте разумели и делили емоционално стање
неке друге особе. Емоционална интелигенција захтева да будете емпатични не само
према другом, већ и према себи.
Како да знамо када је наша емпатија злоупотребљена?
Само онај ко воли и познаје себе, може заволети и упознати
друге, међутим, сигурно сте се срели са људима који су изузетно негативни, али
су то особе које су из ближег окружења и не можете их избећи. То што поседујете
способност емпатије не значи да сте принуђени да саосећате са сваким ко је
навикнут да на свет гледа из негативног угла.
Не смете заборавити на себе и своју перспективу. Када
закључите да осећања других почињу да утичу на вас и да црпе вашу енергију,
нарочито негативна осећања, логичан след догађаја је да ћете се дистанцирати од
таквих људи.
Како би функционисао свет без емпатије?
Један од кључних елемената еволуцијске промене човека као
друштвеног бића свакако је развијање свести о другима. У саставном делу људског
бића јесте да саосећа, да поседује могућност да себе замисли у некој другој
ситуацији у којој се неко нашао.
Без емпатије не би постојало пријатељство, а ни љубав.
Емпатија није само сазнање и спознаја о туђим осећањима, већ
способност да та осећања и сами осетимо и проживимо. Без емпатије мајке не би умеле на прави начин
да брину о својој деци, не би знале шта је потребно новорођенчету које кроз
плач изражава своје незадовољство због нечега или неку потребу која није
задовољена.
Без емпатије емотивни партнери и пријатељи не би марили за
међусобна осећања, па самим тим не би могли да једни другима олакшају, улепшају
живот и помогну на адекватан начин, не би могли да функционишу заједно. Једноставно,
без емпатије живот човека као друштвеног бића више не би имао смисла.
Емпатија и морални развој
Људи су најчешће само неми посматрачи када гледају другу
особу која се налази у некој врсти опасности или има одређени проблем. Такав
модел посматрача води нас до моралне дилеме у оквиру које се јавља емпатијска
узнемиреност.
Људи из искуства уче да помагање другима доводи до тога да
се добро осећају. Схватамо да помоћ коју пружамо некоме доводи до позитивног
осећања и личног задовољства. Емпатија доприноси просоцијалном понашању, а у
стању је чак и да смањи агресивно понашање.
Родитељи који више брину о својој деци и разговарају са
њима, помажу им у решавању проблема и самим тим имају отворенији однос са
децом, смањују у великој мери степен агресије код њих и дају им позитиван
пример на који ће се они угледати кроз своје одрастање и сазревање, па ће тако сигурно
и они наставити да помажу другима.
Врсте емпатија
Амерички психолог, Мартин Хофман је у својој књизи
,,Емпатија и морални развој“ приказао пет основних начина за исказивање
емпатије:
• Мимикрија/имитација/фидбек
Мимикрија је интересантна зато што се она налази у самој
основи емпатије, чини њену суштину. Наиме, једна особа ће опажати експресивност
друге особе, имитираће је, па ће мозак издејствовати то да посматрач осећа исто
што и особа коју посматра. Адам Смит је мимикрију описао на једноставан начин:
,,Када видимо подигнуту руку, усмерену према нози или руци
друге особе, природно се скупимо и повучемо сопствену руку… Гомила која
посматра шетача на жици у циркусној представи природно увија сопствено тело на
начин на који види да циркузант то ради”.
• Класично
условљавање
Класично условљавање је важан механизам за развој емпатије у
најранијем детињству, а нарочито у периоду пре развоја говора. Амерички
психијатар Саливен дефинише емпатију као облик невербалне асоцијације и
заједништва између мајке и детета. Када мајка често држи бебу у наручју са
сигурношћу, љубављу и осмехом на лицу, беба осећа пријатност и тај доживљај
повезује са тим осећањем. Касније, чак и само мајчин осмех довешће до тога да
се беба пријатно осећа. Ово директно физичко условљавање важи како за
позитивне, тако и за негативне емоције.
• Директна
асоцијација
Директна асоцијација сигнала присутних у ситуацији човека
коме се дешава нека непријатност, а која подсећа посматрача на сопствено
искуство из прошлости, резултираће појавом осећања која одговарају осећањима
жртве. Један од честих примера директне асоцијације у психологији јесте дечак
који посматра друга који се посекао. Поглед на крв, звук плача, али и било који
други сигнал, дечака посматрача ће подсетити на његово лично искуство са
посекотином и изазваће емпатијску узнемиреност у виду жеље да помогне
повређеном дечаку и да му се што пре олакша ситуација у којој се нашао. Тек
тада ће и дечак који посматра ситуацију моћи да смири своју узнемиреност.
• Посредована
асоцијација
У овом начину исказивања емпатије језик има улогу
посредника. Тада је језик једини извор информације о узнемирености друге особе.
На пример, уколико добијете писмо у коме вам друга особа описује шта јој се
догодило и како се осећа, та емоционална узнемиреност, коју вам неко преноси
само путем језика, а није физички присутан, може код вас такође пробудити
емпатију.
• Преузимање
улога
У овом случају потребан је велики степен емоционалне
интелигенције и когнитивних способности, јер само на тај начин можете ставити
себе на туђе место и замислити како се он или она осећају. Хофман је закључио
да постоје две врсте преузимања улога. Преузимање улога усмерено на себе, када
људи посматрају особу у невољи и када могу замислити како би се сами осећали у
истој ситуацији. И преузимање улога усмерено на друге, када људи сазнају за
туђу несрећу, па могу да се директно усмере на жртву и да замисле како се она
осећа; на тај начин могу осетити емоције које осећа и жртва.
Када емпатија буди саосећање, а када бес?
Емпатијском бесу ће претходити саосећање. Уколико саосећате
са неким ко доживљава одређену врсту неправде и дате му подршку, охрабрите га
да говори о неправди која га је задесила, то може да ослободи директан бес који
је та особа својевољно потиснула.
Често се дешава и да се из саосећања равија емпатијски бес
који води до агресивног понашања као начина одбране жртве. Постоје два типа
таквог беса. У првом типу жртва осећа бес према неком ко јој је наудио, када се
код посматрача јавља саосећање и емпатијски бес због ситуације у којој се жртва
нашла.
Други тип беса је сложенији.
Тада посматрач емпатише са осећањима жртве, али такође и
осећа бес према злостављачу, чак и када сама жртва више није бесна, већ је само
тужна или разочарана. Други тип беса је управо онај који неретко води до
агресије.
Емпатија и антисоцијални поремећај личности
Управо због претпостављене темељне улоге у развоју
моралности, емпатија се описује као ,,морална емоција”, која се састоји од
когнитивне и емоционалне компоненте.
Когнитивна компонента емпатије односи се на способност
разумевања емоција и осећања других људи, док се емоционална компонента односи
на способност дељења емоционалних стања других и доживљавања њихових осећања. Дефицити
у емпатији подстичу антисоцијално понашање, па често и агресивно понашање.
Наиме, појединци са нижим нивоом емпатије не могу да доживе
или да разумеју емоционалне последице антисоцијалних и агресивних дела по друге
људе, због чега је вероватно да ће баш они бити извршиоци управо таквих дела. С
друге стране, људи са развијеном емпатијом могу разумети или доживети страх
других људи, њихова негативна емоционална стања и тугу када неко чини неко
неморално дело.
Кривица због непомагања?
Људи који уоче да је некоме потребна помоћ, могу без обзира
на то да се уздрже од помагања, јер осећају да је боље да избегну укљученост у
непријатну ситуацију или страх.
Који год да је разлог у питању, оног тренутка када дозволе
да се некоме нешто лоше дешава, а да су то можда могли да спрече, јавља се
осећање кривице. Сведоци сте многих новинских чланака и телевизијских емисија у
којима се говори о све већем броју људи којима случајни пролазници нису указали
помоћ уколико им је позлило, а све под изговором да је тај неко можда наркоман
или пијаница, па је та особа преминула јер јој нико није пришао и пружио помоћ.
Или нажалост, све већег броја туча од којих, из страха за
сопствени живот, пролазници желе само што пре да се склоне и остају неми
посматрачи.
Да ли је емпатија добра?
Стара изрека Индијанаца каже:
,,Прошетај миљу у мокасинама другог човека, пре него што га
искритикујеш“.
Један од најзанимљивијих самосталних експеримената урадио је
енглески књижевник Џорџ Орвел који је, желећи да открије какав је живот људи са
друштвене маргине, обучен као бескућник живео на улицама са скитницама и
просјацима.
Тако је настала једна од његових најбољих књига ,,Нико и
ништа у Паризу и Лондону“ где је Орвел тек на основу сопственог искуства могао
да закључи и пише о животу људи у чијој кожи никада није био, у овом случају
људи који живе на улици. Чак је и развио пријатељства са некима од њих и то је
сматрао најбољим путовањем у свом животу.
Схватио је да нас емпатија води добром, чинећи нам добро и
чинећи нас бољима.
Може се закључити да је емпатијска моралност врло крхка. Она
може да промовише просоцијално понашање и смањи употребу агресије у културама
које се воде принципима правде и бриге за друге, али и може бити уништена
демонстрацијом моћи у васпитању, већим вредновањем такмичења него помагања и
пренаглашавањем егоистичких тенденција.
Можда не би било тако лоше када би људи способност да ,,буду
неко други“ практиковали мало чешће, када не би имали предрасуде и устаљене
моралне шаблоне по којима би делили савете или критиковали и осуђивали околину.
Крените од свог окружења и будите пажљиви слушаоци који ће најпре чути,
разумети, осетити, па тек онда дати своје мишљење или суд о нечему и сходно
томе адекватно помоћи.
На Blogger поставио педагог школе
Александар Ђорђевић
