Колико је доброта данас потцењена као друштвена вредност, а колико нам је потребна или потребнија него икад?
Данас су нажалост на цени неке друге вредности као што су бити способан, бити сналажљив, успешан и слично, па се чини као да је доброта отишла на маргину. Нове генерације бивају задојене макијавелистичком идејом да „циљ оправдава средства“. Људи су се прилично отуђили и егоцентрично бирају оне опције које повећавају вероватноћу за њихов властити успех, чак и ако то подразумева отворену штету по другога. У експанзији је култура компетиције и конкуренције спрам културе сарадње и поверења. Ово је дефинитивно тренутак када нам је поврат доброте важнији него икад.
Да ли је она нагон, суштина људскости, насушна потреба…?
Нагони су нешто што нам је заједничко са животињама; то су биолошке предиспозиције да реагујемо у циљу самозаштите и властитог опстанка. Нагони су по природи себични и не маре за другога. Не можемо рећи ни да је доброта суштина људскости јер би то значило да се свако рађа са клицом доброте, а то није увек случај. Најпре сам за опцију да је доброта насушна потреба неких (не свих!)људи и да у великој мери зависи и од окружења у коме растемо и развијамо се. Ако око себе имамо такве моделе који шире доброту, и што је најважније, који нам сведоче о својим позитивним искуствима која су из доброте произашла, веће су шансе да ћемо кренути њиховим стопама.
Јесу ли људи у основи добри, само су то заборавили?
Људи имају одређени капацитет да буду добри, али ће се углавном опходити по доминантном и већинском тренду културалних очекивања. Ако су вредности такве да се неко више цени због успеха него због доброте онда ће доброта бити жртвована науштрб овог тренда.
Зашто често кажемо да су “добар и луд браћа”, па се сами разочарамо када нам се добро дело врати лошим?
Многи људи су у данашње време у страху од доброте јер верују да она може бити злоупотребљена од стране других. Типичне су идеје да ће бити искоришћени, „намагарчени“, да их други не поштују… Такви људи заправо имају проблем са персоналним границама и не знају да поставе ограничења, па и заврше онако како су сами себи прорекли. Истина је негде на пола пута. Треба бити добар према другима до мере у којој то не нарушава нашу добробит. Ако је особа у стању да одржава јасне и здраве границе са другим људима не би требало да има бојазан од доброте.
Да ли се данас систематски трудимо да не будемо добри, да бисмо се сачували, заштитили од других?
Чини ми се да је данас пуно добрих људи који се крију иза фасада равнодушности, дистанцираности или чак окрутности. Циљ је вероватно самозаштита. Са друге стране су они чија претерана доброта, брига и пожртвованост воде осећају искориштености, безвредности и „изиграности“. Зато се треба држати ван ових екстремних оквира и вешто дозирати сопствено доброчинство.
А, колико је заправо пожељно бити добар, ширити доброту и васпитавати млађе од нас да буду добри, упркос томе што нам се доброта понекад обије о главу?
Ово питање ме је подсетило на један чувени експеримент који сам недавно гледала на телевизији. Испитаници су позивани у експерименталну собу у којој се налазио испитивач који им је задавао следећу инструкцију – треба да одаберу један од три соса који су градацијски поређани по љутини. Сос који одаберу ће један субјект морати да поједе у целости како би добио награду од 500 долара. Ситуација је тако изрежирана да се непосредно пре експеримента испитаник на ходнику сусреће са дотичним субјектом који налеће „случајно“ на њега, сударају се а субјект одмахује руком и театрално опсује. Испитаници у првој фази експеримента углавном бирају најљући сос јер су изреволтирани негативном реакцијом субјекта и када на пројектору виде да то лице треба да добије поменуту новчану награду инстиктивно желе да му онемогуће тај задатак. Међутим, обрт се дешава у другој фази експеримента када испитивач који је у првој фази био неутралан и суздржан сада постаје нарочито љубазан према испитанику. Ова љубазност смекшава испитаниково срце те испитаник ублажава своју реакцију, мржња бива умањена и бира сос умереније љутине. Експеримент јасно доказује утицај других на побуђивање доброте и мржње код људи. Окрутне реакције побуђиваће љутњу и мржњу, док ће доброта имати тенденцију да шири доброту. Дакле, када би већина нас исијавала добротом значајно би повећали шансу да човечанство у целини фаворизује доброту као доминантну вредност.
Може ли доброта да се учи, вежба?
Претходни експеримент управо доказује да је елемент учења доброте пресуднији од неке генетске предиспозиције за доброту. Доброта се, на срећу, ланчано шири и то управо учењем по моделу. Ако окружење продукује доброту она ће се лакше узвратити.
Јесте ли помислили како би изгледао свет када би доброта била доминантна?
Такав свет би био нереалан, нереално леп. Препуштам вашим читаоцима да макар на секунд замисле такав призор.
И на крају да видимо шта је то заправо доброта? Која је њена манифестација?
Иако нека званична и прецизна дефиниција доброте не постоји, јер је тешко направити исцрпну листу елемената доброте, ја бих је најпре упоредила са психолошким појмом емпатије. Саосећати са другим људским бићем, у његовим добрим и лошим околностима, бити способан да се „ставиш у туђе ципеле“, да разумеш туђу перспективу и делаш у складу са нечијим најбољим интересом, неугрожавајући притом сопствену добробит, оно је што би у најкраћем назвала добротом.
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Извор: http://www.psiholjub.com/
Данас су нажалост на цени неке друге вредности као што су бити способан, бити сналажљив, успешан и слично, па се чини као да је доброта отишла на маргину. Нове генерације бивају задојене макијавелистичком идејом да „циљ оправдава средства“. Људи су се прилично отуђили и егоцентрично бирају оне опције које повећавају вероватноћу за њихов властити успех, чак и ако то подразумева отворену штету по другога. У експанзији је култура компетиције и конкуренције спрам културе сарадње и поверења. Ово је дефинитивно тренутак када нам је поврат доброте важнији него икад.
Да ли је она нагон, суштина људскости, насушна потреба…?
Нагони су нешто што нам је заједничко са животињама; то су биолошке предиспозиције да реагујемо у циљу самозаштите и властитог опстанка. Нагони су по природи себични и не маре за другога. Не можемо рећи ни да је доброта суштина људскости јер би то значило да се свако рађа са клицом доброте, а то није увек случај. Најпре сам за опцију да је доброта насушна потреба неких (не свих!)људи и да у великој мери зависи и од окружења у коме растемо и развијамо се. Ако око себе имамо такве моделе који шире доброту, и што је најважније, који нам сведоче о својим позитивним искуствима која су из доброте произашла, веће су шансе да ћемо кренути њиховим стопама.
Јесу ли људи у основи добри, само су то заборавили?
Људи имају одређени капацитет да буду добри, али ће се углавном опходити по доминантном и већинском тренду културалних очекивања. Ако су вредности такве да се неко више цени због успеха него због доброте онда ће доброта бити жртвована науштрб овог тренда.
Зашто често кажемо да су “добар и луд браћа”, па се сами разочарамо када нам се добро дело врати лошим?
Многи људи су у данашње време у страху од доброте јер верују да она може бити злоупотребљена од стране других. Типичне су идеје да ће бити искоришћени, „намагарчени“, да их други не поштују… Такви људи заправо имају проблем са персоналним границама и не знају да поставе ограничења, па и заврше онако како су сами себи прорекли. Истина је негде на пола пута. Треба бити добар према другима до мере у којој то не нарушава нашу добробит. Ако је особа у стању да одржава јасне и здраве границе са другим људима не би требало да има бојазан од доброте.
Да ли се данас систематски трудимо да не будемо добри, да бисмо се сачували, заштитили од других?
Чини ми се да је данас пуно добрих људи који се крију иза фасада равнодушности, дистанцираности или чак окрутности. Циљ је вероватно самозаштита. Са друге стране су они чија претерана доброта, брига и пожртвованост воде осећају искориштености, безвредности и „изиграности“. Зато се треба држати ван ових екстремних оквира и вешто дозирати сопствено доброчинство.
А, колико је заправо пожељно бити добар, ширити доброту и васпитавати млађе од нас да буду добри, упркос томе што нам се доброта понекад обије о главу?
Ово питање ме је подсетило на један чувени експеримент који сам недавно гледала на телевизији. Испитаници су позивани у експерименталну собу у којој се налазио испитивач који им је задавао следећу инструкцију – треба да одаберу један од три соса који су градацијски поређани по љутини. Сос који одаберу ће један субјект морати да поједе у целости како би добио награду од 500 долара. Ситуација је тако изрежирана да се непосредно пре експеримента испитаник на ходнику сусреће са дотичним субјектом који налеће „случајно“ на њега, сударају се а субјект одмахује руком и театрално опсује. Испитаници у првој фази експеримента углавном бирају најљући сос јер су изреволтирани негативном реакцијом субјекта и када на пројектору виде да то лице треба да добије поменуту новчану награду инстиктивно желе да му онемогуће тај задатак. Међутим, обрт се дешава у другој фази експеримента када испитивач који је у првој фази био неутралан и суздржан сада постаје нарочито љубазан према испитанику. Ова љубазност смекшава испитаниково срце те испитаник ублажава своју реакцију, мржња бива умањена и бира сос умереније љутине. Експеримент јасно доказује утицај других на побуђивање доброте и мржње код људи. Окрутне реакције побуђиваће љутњу и мржњу, док ће доброта имати тенденцију да шири доброту. Дакле, када би већина нас исијавала добротом значајно би повећали шансу да човечанство у целини фаворизује доброту као доминантну вредност.
Може ли доброта да се учи, вежба?
Претходни експеримент управо доказује да је елемент учења доброте пресуднији од неке генетске предиспозиције за доброту. Доброта се, на срећу, ланчано шири и то управо учењем по моделу. Ако окружење продукује доброту она ће се лакше узвратити.
Јесте ли помислили како би изгледао свет када би доброта била доминантна?
Такав свет би био нереалан, нереално леп. Препуштам вашим читаоцима да макар на секунд замисле такав призор.
И на крају да видимо шта је то заправо доброта? Која је њена манифестација?
Иако нека званична и прецизна дефиниција доброте не постоји, јер је тешко направити исцрпну листу елемената доброте, ја бих је најпре упоредила са психолошким појмом емпатије. Саосећати са другим људским бићем, у његовим добрим и лошим околностима, бити способан да се „ставиш у туђе ципеле“, да разумеш туђу перспективу и делаш у складу са нечијим најбољим интересом, неугрожавајући притом сопствену добробит, оно је што би у најкраћем назвала добротом.
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Извор: http://www.psiholjub.com/
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.