Међу људима који препознају личне потешкоће везане за ментално здравље, чак 75 одсто ће пре самостално да се бави проблемом, него да потражи стручну помоћ. Ово је светски податак, а ажурних званичних података за Србију нема. Међутим, имајући у виду колико је психотерапија овде и даље табу тема и многима финансијски недостижна, не чуди што се стручњак контактира евентуално онда када све оде предалеко.
Већина људи, дакле, заобилази психологе/психијатре/психотерапеуте и покушава да се избори са проблемом самостално. То подразумева да ће се обратити и селф-хелп литератури – књигама из жанра популарне психологије. Како се годишње објави на хиљаде ових књига, а десетине чак и на нашем простору, циљ овог текста (за промену) није њихова критика већ водич – како раздвојити жито од кукоља.
Селф-хелп може да се подели на две врсте. Са једне стране ту су књиге Дипак Чопре, Ронде Бер, Осха и сличних, где наслови и обећања немају никакве везе са научним достигнућима и резултатима истраживања. Тврдње су субјективне, произвољне и непотврђене, неретко и потпуно ирационалне. Са друге стране имамо, на пример, књигу „Научени оптимизам“ Мартина Селигмена или „Ментални став“ Керол Двек, које испуњавају емпиријски захтев и цитирају озбиљне научне студије.
Скорији резултати тврде да библиотерапија (терапија читањем) може да доведе до позитивних животних промена али само онда када су поставке у књизи рационалне и валидне. Да ли то значи да би најбезбедније за наше ментално здравље било да се комплетан жанр пре објављивања подвргне стручној рецензији (тзв пеер ревиењ)?
Џон Норкрос, универзитетски професор, клинички психолог и психотерапеут, сматра да би било пожељно да у домену овог жанра постоји бар неки вид регулативе. Рецимо, да постоји бар један валидан доказ да могу да испуне обећано, да независни експерти потврде да књига садржи ваљане принципе, или да постоји емпиријски доказ да је књига значајно помогла већем броју људи. Критеријум у том случају свакако не би био планетарни успех књиге или њен тираж – јер његове студије потвђују да зарада аутора не корелира са ефикасношћу садржаја.
Како би помогао људима да пронађу најучинковитије селф-хелп изворе, Норкрос је пре неколико година објавио књигу „Селф Хелп Тхат Њоркс“. У одсуству фомалних регулатива и истраживачких доказа, ослонио се на професионални консензус. Наиме, спровео је дванаест анкета помоћу којих је питао више од 4.000 америчких клиничких психолога и психотерапеута да оцене преко 2.000 специфичних извора самопомоћи (књига, филмова, аутобиографија…). Одређени извори су конзистентно оцењивани високо, на основу чега је лако направио топ листе оних највреднијих. Такође, минимум тридесет психолога је било потребно да оцени један извор да би се уопште нашао на листи. Овако рецимо изгледа топ 10 селф-хелп књига које су преведене и код нас:
1. Шта да очекујете док чекате бебу – Арлин Ајзенберг (и остале књиге из овог серијала)
2. Нега деце по др Споку – др Бенџамин Спок
3. Траума и опоравак – Џудит Луис Херман
4. Приручник за превазилажење анксиозности и фобија – Едмунд Борн
5. О смрти и умирању – Елизабет Кјублер Рос
6. Умеће љубави – Ерих Фром
7. Научени оптимизам – Мартин Селигмен
8. Како пронаћи смисао живота – Виктор Франкл
9. Ток – Психологија оптималног искуства – Михаљ Чиксентмихаљи
10 Пут којим се ређе иде – Скот Пек
Међу листом аутобиографских књига, нашле су се рецимо „Уторак са Моријем“ Мича Елборна, „Дете звано То“ Дејва Пелцера и „Видик таме“ Вилијама Стајрона.
извор: Психобрлог
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Већина људи, дакле, заобилази психологе/психијатре/психотерапеуте и покушава да се избори са проблемом самостално. То подразумева да ће се обратити и селф-хелп литератури – књигама из жанра популарне психологије. Како се годишње објави на хиљаде ових књига, а десетине чак и на нашем простору, циљ овог текста (за промену) није њихова критика већ водич – како раздвојити жито од кукоља.
Селф-хелп може да се подели на две врсте. Са једне стране ту су књиге Дипак Чопре, Ронде Бер, Осха и сличних, где наслови и обећања немају никакве везе са научним достигнућима и резултатима истраживања. Тврдње су субјективне, произвољне и непотврђене, неретко и потпуно ирационалне. Са друге стране имамо, на пример, књигу „Научени оптимизам“ Мартина Селигмена или „Ментални став“ Керол Двек, које испуњавају емпиријски захтев и цитирају озбиљне научне студије.
Скорији резултати тврде да библиотерапија (терапија читањем) може да доведе до позитивних животних промена али само онда када су поставке у књизи рационалне и валидне. Да ли то значи да би најбезбедније за наше ментално здравље било да се комплетан жанр пре објављивања подвргне стручној рецензији (тзв пеер ревиењ)?
Џон Норкрос, универзитетски професор, клинички психолог и психотерапеут, сматра да би било пожељно да у домену овог жанра постоји бар неки вид регулативе. Рецимо, да постоји бар један валидан доказ да могу да испуне обећано, да независни експерти потврде да књига садржи ваљане принципе, или да постоји емпиријски доказ да је књига значајно помогла већем броју људи. Критеријум у том случају свакако не би био планетарни успех књиге или њен тираж – јер његове студије потвђују да зарада аутора не корелира са ефикасношћу садржаја.
Како би помогао људима да пронађу најучинковитије селф-хелп изворе, Норкрос је пре неколико година објавио књигу „Селф Хелп Тхат Њоркс“. У одсуству фомалних регулатива и истраживачких доказа, ослонио се на професионални консензус. Наиме, спровео је дванаест анкета помоћу којих је питао више од 4.000 америчких клиничких психолога и психотерапеута да оцене преко 2.000 специфичних извора самопомоћи (књига, филмова, аутобиографија…). Одређени извори су конзистентно оцењивани високо, на основу чега је лако направио топ листе оних највреднијих. Такође, минимум тридесет психолога је било потребно да оцени један извор да би се уопште нашао на листи. Овако рецимо изгледа топ 10 селф-хелп књига које су преведене и код нас:
1. Шта да очекујете док чекате бебу – Арлин Ајзенберг (и остале књиге из овог серијала)
2. Нега деце по др Споку – др Бенџамин Спок
3. Траума и опоравак – Џудит Луис Херман
4. Приручник за превазилажење анксиозности и фобија – Едмунд Борн
5. О смрти и умирању – Елизабет Кјублер Рос
6. Умеће љубави – Ерих Фром
7. Научени оптимизам – Мартин Селигмен
8. Како пронаћи смисао живота – Виктор Франкл
9. Ток – Психологија оптималног искуства – Михаљ Чиксентмихаљи
10 Пут којим се ређе иде – Скот Пек
Међу листом аутобиографских књига, нашле су се рецимо „Уторак са Моријем“ Мича Елборна, „Дете звано То“ Дејва Пелцера и „Видик таме“ Вилијама Стајрона.
извор: Психобрлог
На блоггер поставио психолог школе Милош Ћулибрк
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.