Чудо од детета и(ли) амбициозног родитеља: ко је заслужан за феномен “вундеркинда”

Када је имала само две године, америчка пијанисткиња и кантауторка Тори Амос могла је да одсвира на клавиру мелодију коју је само једном чула. Са три године је компоновала музику, а са пет постала најмлађи стипендиста Пибоди конзерваторијума при Универзитету Джон Хопкинс. Тори, коју већина данас препознаје по хиту Цорнфлаке гирл, пример је чуда од детета, такозваног вундеркинда.

Деца генији необично рано развију натпросечне вештине, свако у свом домену. На листи најпознатијих нашли би се математичар Блејз Паскал, који је већ са 16 година имао своју теорему, шахиста Боби Фишер и сликар Пабло Пикасо.

Да ли се вундеркинд рађа или постаје? Или је толико специфичан феномен да му се не може одредити одакле потиче? Мало је емпиријских резултата, и већина информација које имамо базиране су на студијама случаја појединаца. Одређени налази се ипак доследно потврђују деценијама уназад.

Сасвим логично и очекивано би било да децу геније краси екстремно висока интелигенција. Међутим, истраживачи су закључили да је таленат генија толико уско специфичан да захтева само одређене натпросечне когнитивне способности а не висок ИQ (као шири појам). И заиста показало се да њихова интелигенција најчешће припада средње високој, док се од когнитивних способности доследно издваја изузетно ефикасна радна меморија.

Радна меморија је посебан когнитивни систем задужен за „привремено задржавање и манипулацију информацијама током израде низа когнитивних задатака, какви су разумевање језика, учење и резоновање“. Лјуди се разликују по капацитету радне меморије, што се најчешће утврђује применом двојних задатака.  Рецимо, од испитаника се захтева да упоредо са решавањем једноставних једначина памте последњи број, тј решење једначине, или, једноставније, да понове бројеве које чују али обрнутим редоследом (уместо 2, 4, 6, 7, 8  испитаник треба да каже 8, 7, 6, 4, 2). Показало се да на опсег радне меморије велики утицај имају генетски фактори. Међутим, како и зашто је радна меморија важна за даровитост, још увек није објашењено.

Даровита деца такође показују посебну посвећеност активностима из домена свог талента. Развојни психолог Елен Винер говори о жудњи за овладавањем („раге то мастер“) одређеним доменом како би описала ову њихову невероватну унутрашњу мотивацију:

„Не можете да их одвојите од активности из своје области талента, без обзира да ли је у питању интрумент, компјутер или књига из математике.“

И не само да се баве одговарајућим активностима, они их константно усложњавају и чине све више изазовним.



Релативно новија област истраживања јесте улога пренаталних искустава у развоју деце генија, где се као значајно сагледава повећано присуство прееклампсије међу мајкама ове деце. Прееклампсија је компликација трудноће коју карактерише висок крвни притисак и отицање лица, руку и ногу. Повезује се и са развојем аутизма (мада не треба мешати аутистичне саванте са феноменом даровите деце о којем у овом тексту говоримо).

На страни оних који заговарају тезу да се вундеркинд не рађа већ ствара, Малколм Гледвел, новинар и писац бестселера „Натпросечни“, наводно је раскринкао чак и Моцарта. Гледвел тврди је музика коју је Моцарт компоновао са пет година заправо варијација на тему туђих композиција. За успех је, тврди, заправо заслужан његов отац Леополд који је и сам био композитор и виолиниста дворског оркестра у Салцбургу. Могуће је да је Леополд компоновао музику коју је приписивао свом сину, младом музичком чуду (а успут је лагао и да му је дете млађе него што јесте). Гледвел представља Леополда као претечу „мамаџерке“ Крис Кардашијан или родитеља из ТЛЦ емисије „Девојчице и дијадеме“.

Када слушате о даровитој деци, не можете се отети утиску да сви наликују једни другима – показују таленат од малих ногу, много вежбају, имају одличне професоре, али и упорне и посвећене родитеље. Зграбили су феноменалну прилику у комбинацији са породичном средином која охрабрује и вреднује њихов таленат. Зато се данас често цитира психолог Андерс Ериксон са Универзитета у Флориди (кога је баш Гледвел приближио широј јавности) да се генији не рађају већ стварају.

Контроверзни психолог Мајкл Хоув, који је своју каријеру посветио проучавању музичких генија, такође тврди да не постоји урођени таленат:

„Уз довољно енергије и посвећеност родитеља, могуће је да уопште и није толико тешко створити генијално дете“.

Родитељи су ти који проналазе професоре, воде рачуна да се испрати план вежбања, организују превоз, финансије и формирају професионалну мрежу и контакте. Моцартов отац је запоставио своју музичку каријеру како би се посветио синовљевој. Венус и Серена Вилијамс са породицом су се преселиле на Флориду како би тренирале на елитној тениској академији. Пијаниста Евгениј Кисин показао је музички таленат од малих ногу али је његова мајка била професорка клавира, и са шест година га уписала у престижну музичку школу за даровиту децу и упознала са његовом доживотном менторком, Аном Павловном Кантор.



Многи тврдње да свако може постати генијалан у одређеном домену називају „апсурдним енвиронментализмом“. Не можемо оспорити околности, али не можемо оспорити ни способности или бар потенцијал који се наслеђује. Питање да ли је нешто урођено или стечено више није контроверза, и емпиријски налази су сагласни бар у једној ствари, а то је да је натпросечан таленат и успех у било ком домену – музици, спорту, науци, сликарству – под утицајем више фактора; како срединских тако и генетских.

Професор педагошке психологије на Универзитету Арканзас, Джонатан Ваи, рекао је да је заправо исправно рећи: Експерти се прво рађају, па тек онда праве. Или у случају Тори Амос, праве скоро па сами од себе, јер је након неколико година на конзерваторијуму остала без стипендије због тога што је одбила да свира по нотама и то искључиво класичну музику. Ко каже да даровита деца не могу бити и бунтовници?

на блоггер поставио психолог школе Милош  Ћулибрк

Референце:

Comeau, G. et al. (2018). Measuring the musical skills of a prodigy: A case study. Intelligence, 66. Ruthsatz, J. & Urbach, B.J. (2012). Child prodigy: A novel cognitive profile places elevated general intelligence, exceptional working memory and attention to detail at the root of prodigiousness. Intelligence, 40 (5).

Wai, J. (2014). Experts are born, then made: Combining prospective and retrospective longitudinal data shows that cognitive ability matters. Intelligence, 40 (5). 

Lalović, D. (2008). Efikasnost radne memorije: Teorijski koncept i praktične primene. Zbornik Instituta za pedagoška istraživanja, 40 (1).