Емоционална регулација: Како (не)повезаност родитеља и деце утиче на управљање емоцијама

Пре него што проговори, дете својим понашањем обавештава родитеље о томе како се осећа. Када је исфрустрирано, баца играчку или плаче и шаље јасну поруку о свом незадовољству. Родитељ који реагује на ове сигнале, грли дете, држи га за руку, мази, прича са њим, подстиче на игру, скреће пажњу (види зека!) – заправо управља дететовим емоцијама и умањује оне негативне. Укратко – учи га саморегулацији.

Током првих година живота, за развој регулације емоција, родитељске фигуре имају примарну улогу, а посебно мајка. Родитељи који са децом разговарају о стресном искуству, уче их корисним стратегијама управљања емоцијама – тј адекватним и флексибилним одговорима у различитим ситуацијама. Подршка је важна већ на крају прве године, јер деца тада почињу да разумеју извор фрустрације, и родитеље виде као некога ко може да измени и преобликује негативне емоције у ефикасније одговоре. Питање је једино колико реакција родитеља одговара дететовим очекивањима. Велики број студија је показао да, рецимо, депресивне мајке на дечје емоције реагују тако што рефлектују и преносе сопствену преокупираност тугом, самокритиком и беспомоћношћу.

Истраживања сугеришу да карактеристике афективног везивања деце могу да поспеше или погоршају емоционалну регулацију. Како то сигурна афективна везаност помаже особи да се успешно носи са негативним емоцијама а како различите форме несигурности подривају ефикасну емоционалну регулацију, ментално здравље и социјалну прилагођеност?

Према Болбију, основна јединица грађе менталног здравља, резилијентности и прилагођености јесте сигурна афективна везаност. Особе са овим стилом атачмента осећају се вољено и сигурни су да ће добити подршку када је то потребно. Оптимистичнији су по питању живота и нису склони преувеличавању опасности и претњи. Такође сматрају да су способни да се носе са животним изазовима и успешно користе адаптивне стратегије емоционалне регулације као што је поновна процена (енг. Реаппраисал). То значи да са претећим догађајима успевају да се изборе тако што му придају ново, бенигније значење, стичу нове увиде и разумевање. Своја осећања слободно и веродостојно изражавају пред другима.

Оптимизам сигурно везаних не значи да потискују или поричу негативне емоције. Штавише, деца са овим стилом лакше причају о негативним осећањима јер знају да ће родитељ прихватити и њихову перспективу. Испрва се уз подршку родитеља носе са фрустрацијама, а касније успешно и у њиховом одсуству. Емоционална регулација сигурно везане деце укључује отворену, директну, јасну експресију емоција насупрот сакривању.

Са друге стране, особе са избегавајућим атачментом у стресним ситуацијама потискују емоције, као и мисли и информације везане за емоције. На тај начин штите свој селф, јер страх, анксиозност, бес, тугу, кривицу виде као одлику осетљивих људи што је у супротности са тим како сами себе доживљавају (као јаке и супериорне). Блокирају се било какве емоционалне реакције везане за доступност фигуре атачмента (одбацивање, одвајање) јер такве претње могу да активирају нежељену потребу са повезивањем. Дугорочно, ове стратегије регулације доводе анксиозних поремећаја, поремећаја исхране, антисоцијалног понашања, јер се емоције не комуницирају отворено. Избегавајуће везана деца умањују негативна осећања у разговору са родитељима или их потпуно потискују.

Особе са преокупираним стилом упадају у зачарани круг где фокусирају пажњу на негативне информације што доводи до негативних мисли. Анксиозност се појачава а тиме и фокус на негативне сигнале. Одрасле особе са овим стилом везивања чешће показују емоције, интензивније их проживљавају  а фрустрацију регулишу стратегијама хиперактивације које је само појачавају. То су покушаји да се подстакне подршка и брига партнера кроз сузе, преклињање, контролишуће понашање, представљање себе као беспомоћног и као презависног од партнера који је извор заштите и сигурности. Преувеличавају претеће аспекте чак и безазлених догађаја.

Коришћење хиперактивације и стратегија фокусираних на емоције (самокритицизам, самоокривљавање, руминација) краткорочно доноси корист јер привлачи пажњу фигура атачмента, али могу и да појачају негативна осећања попут беса, беспомоћности и да допринесу развоју депресије и анксиозних поремећаја. За разлику од избегавајуће везаних који негативне емоције игноришу и потискују јер су у нескладу са самопроценом, анксиозни управо негативне емоције види као део циља јер знак слабости и зависности понекад подстиче бригу и пажњу фигура атачмента.

Несигурно везана деца имају претеран страх и повећану негативну емоционалност. Овај образац понашања може бити добра стратегија када има за циљ привлачење пажње недовољно и неконзистентно приступачног родитеља.

Повезаност емоционалне регулације са концептима попут афективне везаности и даље се истражује. У наредним фазама сигурно ће допринети и формирању научно заснованих терапијских интервеција, које би биле усмерене на хиперактивацију анксиозног атачмента и које би олакшале избегавајуће дистанцирање од емоција и блиских људи.

Постоје јасни докази да се на управљање емоцијама може утицати у периоду раног детињства, што подвлачи колико је у томе важна улога родитеља. Не треба ипак сметнути с ума да се развој емоционалне регулације тада не завршава, већ наставља и током периода адолесценције и одраслог доба. А о томе, за сада, знамо још мање.


на блоггер поставио психолог школе, Милош Ћулибрк

Извор: Психобрлог

Референце: Rogue, L. et al. (2013). Emotion regulation and attachment: relationships with children’s secure base, during different situational and social contexts in naturalistic settings. Infant Behavior and Development, 36(3).
Mikulincer, M. & Shaver, R.P. (2019). Attachment orientations and emotion regulation. Current Opinion in Psychology, 25.
Waters, S. F., Virmani, E. A., Thompson, R. A., Meyer, S., Raikes, H. A., & Jochem, R. (2010). Emotion Regulation and Attachment: Unpacking Two Constructs and Their Association. Journal of psychopathology and behavioral assessment, 32(1), 37–47.
Pascuzzo, K., Moss, E., & Cyr, C. (2015). Attachment and Emotion Regulation Strategies in Predicting Adult Psychopathology. SAGE Open.
Read, D.L. et al. (2018). Adult attachment and social anxiety: The mediating role of emotion regulation strategies. PLOS One.